Peticija za ulicu Tome Zdravkovica

Toma Zdravković je jedan od najpoznatijih i najslavnijih pevača srpske narodne muzike. On je i kompozitor i pesnik. Rođen je 20. novembra 1938. godine u Pečenjevcu. Pošto u selu Pečenjevac, gde je živeo, nije bilo posla, prešao je u Leskovac gde je radio fizičke poslove od kojih se izdržavao. Svestan svojih pevačkih mogućnosti, kao i većina mladih pevača, dolazi u Beograd u potrazi za boljim životom. Mećutim, surova estradna scena nije prepoznala talenat u njemu. Priča se da ga je poznata pevačica Silvana Armenulić pronašla na nekoj klupi u Beogradu, bez dinara u džepu. Silvana mu je pomogla da stane na noge, i nastupao je na njenim koncertima i nastupima. Za uzvrat napisao joj je pesmu Šta će mi život bez tebe dragi. Ubrzo posle toga počinje da peva po kafanama i njegove pesme postaju hitovi.

Iako se njegove pesme svrstavaju u folk muziku, one neodoljivo podsećaju na šansone. Toma nije imao naročito tehnički kvalitetan glas, ali je bio karakterističan, ne tako snažan i moćan, ali pre svega umilan, podsećajući na Šarla Aznavura (Charles Aznavour).

U većini njegovih pesama, violina daje melanholičnu atmosferu. Uglavnom je testove za pesme sam pisao, i skoro uvek su one autobiografske. Reč je o kafanskim, ljubavnim pesmama, sa savršenom muzikom i savršenim tonom njegovog umirujućeg glasa, u kojima se uglavnom govori o neuzvraćenim ljubavima i patnjama.

Tokom godina, svojim specifičnim i glasom i načinom komponovanja napravio jedan pravac u muzici koji je vrlo prepoznatljiv i koji se sviđa mnogima.

Iza sebe je ostavio mnoštvo pesama koje su i dan danas veliki hitovi. Neke od najpoznatijih su Da l’ je moguće, Danka, Dotak’o sam dno života, Kafana je moja istina, Prokleta nedelja i mnoge druge.

Pojavljuje se u ulozi pevača u dva filma (Balkan Ekspres 1983 i Bolje od bekstva 1993) i dve TV serije (Doktorka na selu 1982 i Bolji život 1987)).

Bio je boem u pravom smislu te reči i mnogi ga nazivaju prvim boemom srpske narodne muzike. Četiri puta se ženio. I kao što je i sam opisao u svojoj pesmi Kafana je moja istina, može se naslutiti razlog uništenih brakova.

Iako je alkohol bio najveći neprijatelj njegovog zdravlja, do poslednjeg dana je pio. Dugo se mučio sa rakom prostate, ali se nije pridržavao saveta lekara.

Tomin veliki prijatelj Kemal Monteno je napisao pesmu o njemu, koju je Toma snimio: Pesme moje.


,,Jednog dana kada odem,

jednog dana kada odem ja,

ostaviću pesme svoje,

da ih staro društvo zapeva.

Pesme moje, pesme moje,

ni za šta me ne krivite,

ostanite s drugovima,

vi za mene živite.


Toma Zdravković je bio čovek koji bi jednoga dana bio ekstremno bogat, a već sledećeg nije imao ni za hleb i mleko. Kažu da kad je umro, nije imao para ni za sahranu. Sve je dao na kafanu, kocku, piće i žene. A umro je 30. septembra 1991. godine u Beogradu, gde je i sahranjen na Centralnom groblju.

I dan danas njegove pesme su popularne, njegovo ime se sa poštovanjem izgovara.

Njegova poslednja supruga Gordana, koja živi u Kanadi, bez uspeha pokušava da autorskim pravima zaštiti pesme svoga pokojnog supruga.


Mislim da bi trebali,ljudi,dodeliti ulici jednom nasem velikom umetniku.....