"Despoti i klimoglavci"
Nisam posebno dobar pisac niti govornik. Mnogo sam bolji čitalac i slušalac. Avaj, okušaću se ipak uz asistenciju pesama, citata i članaka koje su drugi, pametni ili pametniji, pre mene napisali, pa će nadam se u kontekstu teme imati adekvatan smisao.
Stalno viđam te despote i njihove klimoglavce u pozadini. Despoti nam pričaju kako nam je bilo, kako nam je sada i kako će nam biti, dok klimoglavci u pozadini odobravaju njihova saopštenja blagim do sumanutim klimanjem glava tj. glavudža. Despoti se menjaju, klimoglavci tu i tamo (povremeno viđam iste klimoglavce koji menjaju tabore i staju uz nove despote da ne bi ostali bez svoje klimoglavačke uloge). I to je jedino što se menja – despoti i klimoglavci. Sve drugo ostaje isto. Od kraljeva preko Jože bravara, Borisa manekena do ovih dojučerašnjih četničkih vojvoda, a sadašnjih velikih evrointegratora. Nemam sumnje da će takvi biti i neki sledeći, jer davno sam rekao „Nema nam spasa“ . Dograbe se vlasti, svuda postavljaju svoje klimoglavce, a skidaju sa položaja prethodnike bez obzira da li su oni klimoglavci prethodnog despota ili istinski stručnjaci. Zaboga, nemaju vremena da se time bave. Njihovi klimoglavci čekaju ta mesta. Pa nisu valjda onoliko klimoglavali da bi sada ostali bez položaja.
Naravno, ne mogu da ne pomislim odmah na Azrinu pesmu:
„Moj Bože koliko demagogije sustavno poredjane u artiljerijske salve,
koliko poređanih misli iza kojih ne stoji nista osim mržnje, sujete, vlasti
i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge
i kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare......
Što se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava ?
Kad mrtvi fazani lete, a nijedan ne pada !”
“Kad mrtvi fazani lete”, Branimir "Johnny" Štulić
Za eventualno neupućene, pesma je nastala iz anegdote u kojoj su Tito i Stane Dolanc išli u lov i kaže:
Lovili Tito i Stane Dolanc fazane.
Tito puca i promaši, Stane puca i fazan padne.
Izleti drugi fazan - Tito opet puca, opet ništa.
Stane drugi metak, opet pogodak.
Tito treći put, opet nula.
Sad Stanetu frka i kaže: ”Jebo majku ovo nisam nikad video, ovo je čudo!”
Tito:”Kakvo čudo?”
Stane: „Ovi tvoji fazani mrtvi, a lete!!”
I eto odgovora na pitanje “što se događa kad mrtvi fazani lete, a nijedan ne pada?”
Sklonjen je sa mesta načelnika klinike dr Dušan Stanojević nestranački kadar ‚ vrhunski stručnjak. Na njegovo mesto stigao je neki novi klimoglavac.
Za istrajne čitaoce, kako bih dočarao da se ništa nije promenilo već više od 100 godina, u nastavku bih citirao pesmu “Dva raba” kao i komentar izvesnog Boba Lebowskog.
“Dva Raba”
Zatutnjaše sva četiri zvona
Povrveše kite i mundiri
Povrveše perjanice bojne
Povrveše bezbrojni šeširi
Svi majori debeli i suvi
Oficiri cela kita sjajna
Pukovnici, s orlom i bez orla
I još neko, ali to je tajna
Potmulo su udarala zvona
Udarala zvona iz budžaka
A i što bi da se čini dževa
Kad je pratnja srpskoga junaka
Srpska deco što množiti znate
Iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su take
Babe slave, preziru junake
Zato i vi ne mučite se džabe
Srpska deco postanite babe.
Branislav Nušić (Ben Akiba)
Tekst Boba Lebowskog (iskreno preporučujem)
“Pogreb jednog raba”
Pre sto dvadeset pet godina Branisav Nušić je napisao pesmu “Dva raba”
Jedan rab je bila majka Dragutina Fransovića zaslužnog dvorjanina kralja Milana. Drugi rab je bio Mihailo Katanić koji se herojski istakao u srpsko-bugarskom ratu 1885. Frane, majka Dragutina je umrla svega nekoliko dana pre Mihaila Katanića, a kralj i celokupna svita su se pojavili na njenoj sahrani, dok na sahranu heroja nisu ni pomišljali jer ih je podsećao na poraz i neuspeh u ratu. Nušić, zbog svega ovoga piše pesmu u kojoj na kraju kaže:
Srpska deco što množiti znate
Iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su take
Babe slave, preziru junake
Zato i vi ne mučite se džabe
Srpska deco postanite babe.
Da se u Srbiji ništa ne pamti osim mitova to već odavno znamo pa i nije čudno što je Srbija zaboravila Nušića i njegovo pisanje. Naravno igraju se predstave po njegovim tekstovima ali čini se samo kao deo jedne veće predstave koja se zove nacija. Postoji samo jedan teatar u Srbiji i to nacionalni i odigrava se van pozorišta, ne režiraju ga reditelji i ne igraju ga glumci već svi građani Srbije. Neki imaju glavne uloge neki sporedne, a neki su samo statisti ali svi su hteli to ili ne deo ove drame. Tako smo ovih dana imali jednu epizodu, ove nacionalne drame u kojoj je predsednik Tadić otišao na sahranu jednom dedi kao i pre njega kralj Milan jednoj babi. Nije on doduše poveo svoju svitu, već nekoliko ljudi koji se brinu za njegovu bezbednost i jednu belu advertajzing ružu. Znam, sada ćete reći da on nije predsednik jer je abdicirao ali on je eto slučajno kandidat za predsednika Srbije. Kandidat koji nam svojim potezom pokazuje za koje vrednosti i junake se on bori. Deda junak je to postao posredno preko svog unuka Novaka Đokovića. Mogli bi za herojsko delo pripisati u nekom širem kontekstu donošenje novog čoveka na svet i dedi time delimično opravdati status heroja jer to dete koje je došlo na svet, kada je odraslo, učestvovovalo je u donošenju na svet pravog razloga dedinog herojstva, odnosno Novaka Đokovića. Znam da je ovaj koncept težak ali u Srbiji ništa nije lako, a još manje jasno jer to je zemlja metafizike koja nema jezik za istu.
Sve u svemu naš kandidat je otišao na sahranu dede i položio beli cvet u znak zahvalnosti njegovom egzemplarnom herojstvu bez predumišljaja. Odigrao je i ovu doduše epizodnu ulogu u nacionalnom teatru ali nema velikih i malih uloga već velikih i malih glumaca. I treba svakome dati poslednju počast kao što to tvrdi i sam Nušić:
I pravo je – ne tumač’te drukče
I našto bi tu brbljala zloba –
I pravo je, ta poslednja počast
Ispratiti pokojnu do groba.
Nemamo heroja tog kova danas kao što je to bio Mihailo Katanić jer kao prvo, naše doba nije isto kao njegovo, a kao drugo mnogi su krajem prošlog veka u Srbiji pokušali da ga odglume pa su napunili jednu zgradu u Hagu. Naša nacionalna drama se već vekovima ne menja, samo ponekad promenimo kulise i ličnosti pa tako i danas nam je, po već davno napisanom scenariju, potreban heroj koji će se ignorisati. Tu ulogu je uzela nedavno preminula Verica Barać Predsednica Saveta Vlade Srbije za borbu protiv korupcije. Sahranjena je u krugu rodbine i ličnih prijatelja. Slažem se da je to bila želja njena i njene porodice i nemoguće je prebaciti tadašnjem predsedniku njegovo odsustvo sa sahrane ali niko mu nije branio da se posle nekoliko dana raspita u svom advertajzing timu koja mu ruža ide uz odelo i da ode i položi na grob istinskog heroja današnje Srbije. Usput da pozove televiziju, novinare i da tim činom pokaže da stoji uz sve ono što je Verica činila i radila za ovu zemlju. Naš predsednik to nije učinio kao i njegov prethodnik kralj Milan i to iz identičnih razloga. Veličanje Mihailovog herojstva je kralja podsećalo na sraman rat i poraz kao što je Verica svojim radom i trudom podsećala Tadića na sve neuspehe njegove vladavine i sramnu ulogu njegove partije u svemu tome. Kao i svaka epizoda u drami pa i u ovoj našoj nacinalnoj ima nekakvu pouku i istinu koju nosi. Kako se ova drama u nedogled ponavlja njena poenta je ista i kao pre sto i dvadeset pet godina.
Posted on April 22, 2012 by Bob Lebowski
Ne mogu a da se ne vratim ponovo na barem dva citata Nušićeva na koje me ova tema asocira u širem kontekstu:
"Sloboda je često fraza, a tiranija uvijek istina. – Branislav Nušić"
"Lakše je biti ministar no berberin. Berberin, prvo, mora znati brijati, a drugo, mora paziti da koga ne poseče, a ministar niti mora znati brijati niti mora paziti hoće li koga poseći, jer i ako poseče, nije kriv. – Branislav Nušić"
Često su mi u raznim diskusijama sagovornici govorili da nisam u pravu, da bi kasnije mnogi dolazili sa konstatacijom: "Da znaš da si bio u pravu onda..... ".
Nedavno sam čuo pametnog čoveka kako citira svog oca: "Nisi u pravu ako si pre vremena bio u pravu !"
Počeh sa Azrom te je red da sa Azrom i završim ovaj komentar i pošaljem moju ličnu poruku prethodnim, sadašnjim i budućim despotima i njihovim klimoglavcima:
„Sretan sam što osjećam
da nisam kao drugi
ne zatupljuju me medijima
u podsmijehu sam prvi
Poljubi me, poljubi me
poljubi me…….. ravno u dupe !”
Naravno, na samom kraju želim da uputim reči podrške dr Stanojeviću i zahvalnost svima koji podržavaju ovu peticiju !
Milan Mića Vujović