Zahtev za promenu odluke o matičnim područjima u opštini Negotin

Izmedju 1968 i 1970 godine je prva generacija nasih mestana otisla na takozvani privremeni rad u inostranstvo.

U selu su tada ostali samo bogati, koji tada nisu imali potrebu da podju od kuce ili oni koji se nisu snasli ili nisu imali mogucnost da podju. U medjuvremenu je politika srozala sve te ljude, kao i dan danas.

Od tada je proslo prosecno 45 godina. Otisli su u najlepsim godinama izmedju 20 i 25. Dakle sada imaju oko 70, neki su i stariji. Tada su u inostranstvu radili na obnovu drzave, uglavnom u gradjevinarstvu, najteze poslove. Istroseni su i iscrpljeni u firmama.

Daj boze da svi oni zive po 100 godina, ali je malo verovatno. Dakle kad po malo saberemo, oni su pri kraju. Njihov „krajnji vek“ se priblizio. Ne volim da izgovorim onu ruznu rec smrt ili umiranje.

Ali kad vise nema ovih generacija, koje su vezane za selo i za svoje kuce, koje su mukotrpno gradili, doci ce vreme da na selu retko vidite po neku osobu.

Mlade generacije vise ne dolaze u rodni kraj. Skoro da niko ne gradi vise kucu na selo. Iako mladi sada imaju vece plate i vise novca, jer su skolovani i nisu kao generacija 70-ih „prosta radna snaga“.

Za taj novac i za trud ili muke oko odrzavanja kuce i imanja na selu, idu bolje na putovanja, sto su stari rekli po „belom svetu“, da nesto vide. Tamo gde dobijaju neku uslugu za svoje pare.

I tamo gde se osecaju vrednim i postovani kao ljudsko bice.