Иницијатива да књига "Чујте Срби"постане обавезна школска лектира

СПОМЕН - КОСТУРНИЦА , ПРЊАВОРСКА КОСТУР- КАПЕЛА

(  Подсећање : 17. августа 1914. године Аутро - угари , спалили су у школи  48 Прњавораца , из школе у пламену , мајке су кроз прозор избачивале децу , а које су аустроугарски војници  дочекали на бајонете )

Између реке Дрине и брда Џајевца , на обронку планине Цера ,

у огњу злотвора горела су деца , у спаљене очи мајке сузу да натера ,

да угаси пламен , урлике и јецај , од костију људских исклесана капела ,

Ћеле - Кула  Западне Србије , ту душманин откри право лице ,

погнуте су главе испред Спомен - костурнице , гробнице- исповедаонице ,

у огњу хтедоше да спале и Крсног Свеца .

Народну ношњу униформом звали . док су на ломачи живе спаљивали ,

силовали, клали , убијали , коњ’ ма за репове растрзали ,

на бајонете дочекали ….

Овде сред мачванске равнице , долазише често Србо - убице ,

ко гаврани птице злослутнице , да живе затрпају у гробнице.

Споменик од костију исклесаше , бесмртне Спомен - костурнице ,

у црно нам завичај завише , разјапили чељусти , вилице .

Да нам деци сред танушног врата , запечаћене крвљу се виде огрлице ,

од трагова дављења и прстију , крвничке свирепости и  грознице .

Кренуше низбрдо , а нема кочнице , сме ли ико да се загледа у лице ,

Мачве - Старомајке , вечне удовице . И  све док нам покољења пале свеће ,

продужавају сећање на масакр и злослутно столеће .

( Могућа исповест мајке , која покушава да спасе своје чедо

из школе у пламену и мајки ,које избацују децу кроз прозор ….)

: - Анђеле , Анђела , сине и кћери , кад је школа ко ломача горела ,

кад су нас  злотвори угљенисане хтели ,

хтедох да те одбраним од пламена , што сукну из учионица ,

потпалише га са много жара , подметачи пожара , утваре свих утвара ,

босоноги да ходамо по жеравици и изгоримо ко лиле Петровдана ,

а ја Бранимирка , твоја мајка , од огња да те преотмем ,

да ватру разбукталу предухитрим , отргнем из бакље живих ломача

и спржених руку те кроз прозор избацим , Сунцу и Ваздуху ,

не слутећи да ће те дочекати на бајонет - Жарач ,

што жар распирује , пепео разгрће …

А још миришеш на пупчану врпцу , изнет из колевке , окренут Сунцу ,

од колевке до попевке - кратка путања , из спршених очију суза искри ,

да угаси пожар неугасиви .

Ми смо мој сине Мучени , изгорели живи , ко да се уклета прошлост вампири ,

само сам хтела да наставиш да живиш , не слутећи да сам ти век продужила

за само пет минута , обневиделе очи од дима и пламена који сукља не виде бајонет- Жарач

и да те крвника дочека рука .

И чија смрт је лакша у огњу ил на оштрици бајонета .

Ја сам ти сине и Блажена и Богданка и Босиљка и Божица  и Миља и Смиљана ,

Милодарка , дару утробе своје даровах живот , а не смрт , зато ни мртва не ћутим .

Огњене мој и Огњана , пламтели смо у варницама , изгорели смо у жеравици ,

узалуд молитве , јауци , крици , опколише нас немани у учионици ,  зборници ,

запалише  нас ватрољуби на огњу огњеном , на огњишту рођеном ,

да једном васкрснемо из пепелишта и згаришта .

У овој школи где смо изгорели ко свеће ,исписиваће прва слова , креда ће им бити

наше кости беле . И мртва бићу ти спас и Спасенија ,

имена ми крштеног , Споменка према називу биљке споменак ,

да  вас не забораве , ова ће школа бити Стамена ,

јер је грађена од костију , тврђих од камена .

Сунчице и Сунце , Васкрслава и Васкрславе , Голуба и Голубе , Крстана и Крстане …

Из пепелишта васкрснуше наше кости , ми смо ко буктиње изгорели ,

у крвавој прошлости , да би светлију будућност сагледала покољења

и знала шта су незвани гости , чинили прамајкама и праочевима

и да смо буктали ко буктиње , само да се сачува вољена земља ,

јер куд би без кућног прага моји беземљаши ?

Да нас  поробе , освоје и покосе , то хтедоше ,

кад на  у цркве , школе и куће , ко овце у торове сабише ,

нас Неболике и Милолике и душе Христолике да искорене ,

да нам затру семе .

Тај тренутак и ту игру сенки , које се плаше крвожедници ,

вапај и пламен голоруких , живих изгорели ,

грчевита борба угљенисаних руку да се спасе чедо

и у трену кад душе узлећу на Небо .

Кад зачујеш песму анђеоског хора , то се песмом брани од утвара и злотвора

и вековним звоном зазвониће школа,

ил се огласити са црквених купола , ту се огледају сенке прошлости ,

чијих се сенки и крвници плаше .

Знаћеш да си близу Прњавора , да је ту у близини и паљена школа

и да су питања још без одговора , из прошлости густ дим и даље док куља ,

знаћеш да су живе људе на ватру доливали уместо уља .

Ту сад расту селен , смиље и кадуља ...

Славица Јовановић  новинар и књижевник  

Аутор фотографија : Славица Јовановић

из књиге " Не клечи пред злотвором "