ПЕТИЦИЈА ЗА ПОДРШКУ СРПСКИМ ВОЂАМА У ХАГУ

Када су се попели на Партенон и повели народ гледали су их као Богове, трчали и жудели за њима, желели да им дотакну скуте и пољубе руку. Све би дали само да буду у њиховој близини. Али када је стигао Потоп и када су српске вође и војсковође, у име свог народа попут Јова, кренули ''старим путем грешника'', нико да их погледа, поздрави, нити да им се у несрећи, муци и самоћи нађе. А Бога ми неки, не само да су их се одрекли, већ су и свесрдно учествовали у хајкама како би их што пре послали ''тамо где треба''.
И још се једном у српској историји показало колико мало треба да Обожавани постане Прогоњени, али ''опрости им Боже, јер не знају шта раде''. Наш народ није схватио да тиме што ће се одрећи својих вођа неће спасити душу своју. То се ево и данас, након скоро двадесет година, показује као истинито. Иако смо хашком Молоху предали и продали све најбоље што смо имали они и даље траже и траже, наравно, а шта друго него наше срце - Космет. И шта сада да кажемо осим да крикнемо, јер проблем није у нашим вођама, него у нама самима. Годинама бежимо од истине, заогрнути опсенама и самозаваравањем, а деца нас оставише и одоше у ''бијели свијет''. Господе, покајања нам треба, вере и наде, али надасве снаге, да се уздигнемо из блата превара, издаја и лицемерја – како бисмо престали да будемо подљуди и постали Људи - достојни својих витешких предака.
Ипак има међу нама и оних који су тога достојни. Ја, не само да верујем, већ засигурно знам да су то наши хашки мученици.
Одајући недавно почаст Гаврилу Принципу Владимир Димитријевић је рекао: ''Дешава се да сав човек стане у једну песму; али, то онда није обична песма – то су оне хомеровске ''крилате речи'' које, из века у век, сведоче о непропадљивости људскости и о жртви као темељу заједнице. Таква једна песма припада и Гаврилу Принципу, и настала је у доба када је млад и свестан своје судбине, и да жив неће изаћи из тамнице, робијао. Куцкао ју је, каже предање, шифрованом робијашком азбуком у зид, као поруку осталим заточеницима.''
Пошто нам се историја понавља, ево након сто година поново српски мученици пишу песме, али и романе, у европским казаматима. Овај пут то није Аустроугарска, већ Еуроугарска и није Терезијенштат већ Хаг. С том разликом што сада имамо много више Гаврила у тамницама. Поред Воје, Радована, Ратка, Јовице, Мартића, Крајишника и многих других, ту је и Стојан Жупљанин.
Ко је Стојан Жупљанин? Стојан је рођен 1951. године у селу Масловаре у Општини Котор Варош, поред Бања Луке. Правни факултет је завршио у Сарајеву, а одмах потом 1975. године је почео да ради у СУП-у Бања Лука. Током рата за Републику Српску обављао је посао начелника Центра безбедности Бања Лука. Од 1994. до 1997. године био је саветник за унутрашње послове председнику Репулике Српске др Радовану Караџићу. Од 1999. године силом прилика се налазио у разним земљама - ''гдје сам обиша Мађарску, Француску, Нигерију, Русију... – каже Жупљанин. Након пуних девет година, 11. јуна 2008. године су га ухапсили и спровели у Хашки трибунал, где му још траје суђење.
Стојан Жупљанин, правник и полицајац, ко би се томе надао, отворио је своју душу. И почео да пише. Током ових година, од када га прогоне и ''наши'' и њихови, написао је преко 2.500 песама, четири романа и неколико приповедака. Тим поводом Стојан каже: ''али на жалост, ни до данас ми нису доступни (рукописи, прим Н.К.). Чуо сам да је значајан број пјесама спаљен и уништен, као и приповијетки и романа, али ја вјерујем у Господа и надам се да ће ми једног дана постати доступни и да ће угледати свјетло дана.''
Стојан, међутим није престао да пише, јер је откривени Божји дар препознао у себи, и ма колико му спаљивали рукописе он ће нове и нове поново стварати. Тако је, за ове четири године од када је у притвору Хашког трибунала написао преко 500 песама, неколико приче и два романа, које жели да учини доступним читаоцима. На нама је да му ту жељу испунимо и тиме дамо мали допринос ''српској књижевној логорологији'', која се већ цео век ствара као релевантан правац у нашој литератури.

Стојанова литература је створена из животне муке и несреће, а посвећена је животу и, помало парадоксално, иако се ова литература рађа у неслободи тј. у европским казаматима, она у први мах не зазива слободу, већ пре свега љубав, веру и наду – хришћанске врлине које ће спасити свет.
Све горе наведено нам сигнализира да је време Гаврила Принципа поново стигло. За то се не мора бити пророк, довољно је да знамо читати знаке времена, а они су апокалиптични. Ко то не види тај и даље седи у позоришту и апладудира глумцима, али не примећује да позориште гори – како нас упозорава стари добри Кјеркегор.

Бачка Паланка, О Михољдану 2012. године Небојша Кузмановић