Nedavno održani maraton me je podstakao na razmišljanje. Na početku maratona imaš utvrđena pravila koja treba da poštuješ. Kada se završi jedna trka počinje druga. Paralela sa nama, studentima: Upisali smo fakultet po određenim pravilima, "počeli trku", "trčali" svaki svojim tempom... Pred kraj smo se malo umorili, ali imamo volju i želju da je završimo. Neki koji su u boljoj kondiciji ili koji su se služili "prečicama" završili su trku pre nas. Na dva kilometra od cilja dolazi glasnik i kaže nam: "Znate šta, dosta nam je da vas čekamo, imamo mi još trka za danas. Nego se vi odmorite pa sačekajte ove ostale iz "Bolonjske "trke,koja je uveliko počela. Bijte krugove sa njima, pa kada završite završili ste. Poništićemo vam vreme iz predhodne trke." Mene je naša situacija upravo na ovo asocirala- Menjanje pravila u toku same trke.
Možda su zakonodavci hteli da nas prodrmaju, osveste, da se uozbiljimo i odgovornije shvatimo svoje školovanje. Drugačije se čovek ponaša kada mu gori pod nogama, a drugačije kada može sebi da kaže - ma ima vremena za to. Ali, ako je neko dogurao do samog kraja,i treba mu vrlo malo da dođe do cilja, zašto mu to ne omogućiti. Zašto se menjaju pravila "trke"?

#4649: Lena -

Odličan komentar. Rok bi "imao smisla" da se naš problem odnosi na neki beznačajan broj ljudi broj ljudi koji zaista i nemaju nikada nameru da završe fakultet, već iz nekog razloga uživaju status studenta. Ali nas je previše da bi se tako moglo generalizovati i mnogi itekako moraju balansirati između: bolesti, posla, porodičnih obaveza... Nekada nije lako izabrati prioritete, a da li je i fer nekoga naterati da to učini i to na ovaj način.