Posle treće godine studiranja prestali su da mi rade bubrezi, odjednom, bez ikakve najave.

Uspela sam da se nekako sastavim posle skoro pola godine hospitalizacije, i da odvežbam četvrtu i petu godinu.

I opet zaglavih, i - ni makac. Ko sam, šta sam, šta sam postigla, decu ne smem da imam, osim ako se ne transplantiram,

a i tad je pitanje.. Odlučih da ipak privedem kraju fakultet, ali je ponekad zaista teško uklopiti dijalizu, odmor od dijalize,

anemije/loše pamćenje sa efektivnim učenjem.

A sad više i ne znam ima li vremena za mene..da završim, da diplomiram.

2015. sam dala 5 ispita, ove godine bih trebala više od 5.. Meni bi zaista značilo to produženje, makar i jedna godinica više.

Jer onda sve ovo što sam prošla na putu do diplome, boreći se sa bolešću i sa sobom - više nema nikakvog smisla.

Bolonjski sistem mogu da pohadjam samo ako uspe transplantacija (obavezna predavanja..) ili se patentira dijalizni aparat koji se može nositi kao ranac na ledjima (...)

Zelim nam svima puno dobre srece u ovoj borbi.

Pozdrav.

#893: Priča -  

 Zelim ti da imas zdravlje a diploma ce doci,ne brini.Bice sve u redu!