Otvoreno pismo ministru nauke

Pre svega, moram da naglasim da sam veliki pristalica stava da vrednost naučnog rezultata mora da prođe, ne samo "test primenjivosti", već i "test javne procene" što se postiže predstavljanjem (ili publikovanjem ili na neki drugi opšteprihvaćen način). Može čak da se kaže da se ono što nije publikovano, u formalno-naučnom smislu, nije ni desilo. Razumeli smo se, nadam se, oko nedvosmislene istine da je publikovanje onaj neophodni dovoljni uslov za ostvarenje statusa naučnog u određenoj vrsti stvaralaštva. 

U gotovo svim naukama ovaj princip "testiranja" može da bude prihvaćen kao način za evaluaciju vrednosti nekog istraživanja. Ali, zbog prizemnog i gotovo vulgarnog kvantificiranja, prostim brojanjem radova i impakt faktora, došlo se do toga da se "test primenjivosti" potpuno zanemari...

Iako nije teško proceniti da li je "nešto korisno" ili je "samo sebi cilj", nije baš prijatna situacija suočavanja sa radom/člankom čija jedina funkcija je da autorima poveća brojčani rejting u odnosu na konkurenciju, zbog čega je i ovaj "test primenjivosti" iščezao iz svake rasprave o evaluaciji. Čak je postalo nepristojno da se javno postavi pitanje: "A čemu ovo služi?" ili "Šta je cilj ovog istraživanja?".

Zbog svega navedenog, imam utisak da su ovi "istraživači", a zapravo "publicisti", u evolutivnom smislu, bivši štreberi, čiji jedini interes su bile samo i jedino ocene: veće od ocena drugih ili najveće. Kao što su štreberi bili i ostali "mašina za polaganje ispita", tako su i ovi "publicisti" samo (manje ili više efikasna) "mašina za publikovanje radova". Ne bih imao nikakav problem sa ovim "surogat naučnicima", da sami sebi nisu dodelili značaj i prinadležnosti koji ostavljaju etičke, razvojne i ekonomsko-finansijske posledice i na razvoj nauke i na autentične istraživače.

U nekim naukama je ta pojava dobila oblik pomame i histerije sa verbalnim simptomima: "koliko imaš radova", "koliko imaš citata", "sigurno (ne) publikuje mnogo", "znaš li ti gde on/ona ima radove" ili "koliki mu je indeks kompetencije" , itd. Uzrok ovog poremećaja ponašanja nisu samo štreberske genetske predispozicije, već i sistem koji favorizuje "goli" kvantitet...

Slično kao u poznatom narodnom aksiomu, gde "one" stvari "ne rade lepi, već uporni", tako i u nekim naukama najviše publikuju (i bivaju citirani) agresivni i organizovani autori-predatori ili autori-paraziti, koji ne mare za kvalitet već samo za broj. Drugi, možda i veći, problem je što se ta histerija širi... Blaga kozmetička korekcija sistema brojanja nije dobra terapija!