Парадокси лоше бесконачности
„Неко је у једном чикашком листу објавио:
,Има на Балкану једна земља, која се граничи сама са собом. Где живе најлепше жене, а наталитет опада. Где незапослени највише раде, где на најплоднијој земљи живе људи који гладују. Где возови касне по реду вожње. Где сви играју фудбал, а побеђују у ватерполу, кошарци, рукомету или одбојци. Где сви журе на посао, а нико не стиже на време. Где осмочасовно радно време траје 12 сати. Где је здравство бесплатно, а лечење скупо. Где су новинари слободни да напишу шта год им се нареди. Где је светска криза добила држављанство. Где су јавне набавке тајне, а државне тајне јавне. Где се ратови никад не завршавају. Где се историја понавља сваки дан‘.
Додао бих и ово:
Где су најбогатији они који никад нису радили. Где је страна валута узета за домаћу. Где људи славе славу, а псују Бога. Где паметне због неразумевања проглашавају лудацима, а лудаке способнима. Где неписмени пишу историју. Где су закони незаконити, а анархија нормално стање. Где власт презире грађане као нежељене сведоке. Где се живи од будућности, јер на садашњост немају право. Где се свако свакоме смешка, а нико никоме не жели добро. Где судски поступци трају дуже од живота. Где су само поплаве начин наводњавања земљишта. Где призивају диктатора, а демократију сматрају порезом на будале. Где сматрају да ће земља више напредовати ако што више назадује. Где ниси нормалан, ако не полудиш. Где живиш само зато да би умро, где је време бесконачно, а власт бесмртна.“
(Милан Кнежевић, привредник и потпредседник Асоцијације малих и средњих предузећа, у колумни у „Политици“, пренео портал „Макроекономија“ 20. јануара 2012. године)
Парадокси лоше бесконачности (допуна)
Где готово свако дете има четири родитеља – маму, тату, телевизор и „Фејсбук“. Где се више цене велике речи од великих дела. Где државни монополи постају приватни. Где пензионери издржавају децу и унуке. Где запослени за прелазак из једне у другу институцију јавног сектора добијају високе отпремнине. Где се прво пројектује расходна, па тек онда приходна страна буџета. Где немали број социјалних група успева да свој појединачни проблем делегира као главни. Где се политиком баве неостварени људи. Где влада штеточински однос према јавним добрима. Где политичари болују од потребе да приписују себи заслуге и својатају („ја сам изградио“, „ја сам обезбедио кредит“, „ја сам дао новац“, „ја сам запослио“ и томе сл).
Где се малом лопови скида глава, а великом (крупном) лопову – капа. Где су готово све социјалне групе декларативно за промене – подразумевајући да треба да се мења неко други. Где се новцем свих пореских обвезника субвенционишу иностране фирме да би биле конкуренција домаћим. Где су битнији дужници од поверилаца. Где су највећи дужници уједно и најбогатији људи. Где је систем направљен тако да сиромашни грађани (који плаћају обавезе) субвенционишу најбогатије (који су „амнестирани“ од плаћања). Где странке на власти инвестирају у градове и регионе одакле очекују прилив гласача на наредним изборима. Где се тргује личним, политичким и институционалним утицајима. Где спортски клубови служе за „удомљавање“ политичара и „испумпавање“ новца од свих пореских обвезника. Где се најмање 400.000 хектара пољопривредног земљишта не обрађује. Где већина посланика не чита предлоге закона већ само подиже руке. Где су „рупе“ и прегршт изузетака саставни делови закона, јер се доносе по наруџбини одређених интересних група. Где су корупцијом прожете неке институције које би требало да се против ње боре. Где су коруптивне шеме пример доброг пословања. Где је мито често једини начин да се дође до дипломе, посла, грађевинске дозволе, лекара итд. Где је вишеструко исплативије радити нелегално, него легално. Где се део грађана држи гесла – ако не можеш да их победиш борећи се против корупције, придружи им се.
Где поједини лекари не виде пацијента као угроженог човека коме треба помоћи, већ као потенцијалних 300 евра. Где је урбанистички хаос достигао малтене космичке размере. Где немали број извођача радова гради објекте мимо пројекта и из своје памети. Где је могуће продати исти стан седамнаест пута. Где се за нове изазове нуде стара и „потрошена“ решења. Где статистички подаци представљају замену за закономерности. Где толерисање и поспешивање „црног“ тржишта представља меру социјалне политике.
Где су небројене истраге против криминала упропашћене у „Бермудском четвороуглу“ полиција-тужилаштво-судство-политика. Где велики број новина преживљава захваљујући нарученим текстовима. Где држава нема попис имовине коју поседује. Где је поседовање имовине јефтино, а запошљавање радника (релативно) скупо. Где је готово 80 процената вредности предузећа у некретнинама. Где је малтене целокупан банкарски сектор у рукама странаца. Где влада уверење како је могуће ангажовати стручне и способне људе за месечну зараду до 1.000 долара.
Где се „извозом“ становништва у најбољој животној и радној снази решава проблем незапослености. Где су највећи извозници природно-математички и електротехнички факултети. Где преко 90 процената буџета Министарства просвете и науке одлази на плате запослених (у просвети и науци). Где намештеници у јавним установама и јавним предузећима наручују непотребне радове и опрему о трошку свих пореских обвезника.
Где железница купује брзе возове који ће се кретати домаћим пругама просечном брзином 30 километара на час. Где железница конкурише за европске кредите, а држава плаћа „пенале“ за њихово неповлачење. Где вам у кафићима сервирају пиће у отвореној флаши. Где трговине рекламирају лажне распродаје, а права снижења цена производа готово да не постоје. Где се хлеб умешен од 10 процената интегралног и 90 процената пшеничног брашна проглашава „интегралним“. Где се хлеб умешен од 10 процената раженог и 90 процената пшеничног брашна, и са додатком какаа, проглашава „раженим“. Где се течни производи изражавају у јединицама масе.
Где је деловање стручњака без политичке подршке готово јалово. Где се филигранским умећем под НИШТА продаје СВЕ. Где су се поједини факултети претворили у штампарије додељујући својим студентима звање без и мрвица знања. Где политичари и политиканти на власти из своје памети и новцем свих пореских обвезника граде бесмислену инфраструктуру – без пројекција исплативости инвестиције, трошкова дугорочног одржавања и користи за домаћу грађевинску оперативу. Где се исте групе „учењака“ увек крећу ка владајућим странкама, нудећи своје „услуге“.
Где једни политичари уочи избора проналазе нафтне изворе и наслаге уљних шкриљаца, док други свечано отварају пластенике, штале, оборе, шупе за дрва и брвна преко река. Где су краткорочна и привремена решења важнија од дугорочних. Где су импровизације замена за системска решења. Где је много политиканата, нешто мање политичара, а нема државника. Где се избегавају суштинске реформе које мање боле, већ се ишчекују стихијске промене које нико неће моћи да контролише. Где, бизмарковски речено, политичари и део грађана имају велике апетите, а кварне зубе. И тако ближе и тако даље.
Дејан Бараћ / Стање ствари