/ # 57

 Potpuno se slažem, i moja deca su psihički zlostavljana jer su najbolje. Ja sam reagovala svaki put, i išla i kod razrednog starešine (što nije urodilo plodom), kod psihologa ( što takodje nije urodilo plodom),pa kada je sa psihičkog zlostavljanje prešlo u fizičko ( pokušaj da se otkopča grudnjak pred dva odeljenja, a pozvani su i dečaci da gledaju) onda je moj suprug otišao u ne baš razumnom stanju i rekao da će tužiti školu, direktora, psihologa itd. za seksualno uznemiravanje - onda se situacija drastično promenila, pa čim je dete kročilo u školu svi su se sjatili oko nje , i te devojčice koja je pokušala da joj otkopča grudjnak, i sve se zavšilo za pola sata kod psihologa izvininjenjem. Dakle, oni znaju da reaguju, ali tek kada su primorani na to.

Epilog: psiholog naravno radi i dalje, samoreklamira se kako je jako uspešna itd. Ja sam je javno prozvala na Savetu roditelja u smisliu da protiv vršnjačkog nasilja treba da se radi preventivno, a ne tek kada situacija postane bezizlazna.

Problem je što niko više ne reaguje ni na šta, a to se lomi prvo na deci, a posle i na svim ostalim aspektima života.

Zato ovaj zakon treba jasno da definiše krivičnu odgovornost svih u nizu (ne isključujući ni roditelje), ali je još važnije da se sprovodi.

Naša je dužnost da kao gradjani reagujemo na svaku neadekvantnu situaciju, samo na taj način možemo  da se nadamo da ćemo živeti u uredjenom društvu (ili bar da smo čisti sami pred sobom da smo pokušali).