Pravda za Čedomira Butuliju!

Posle više od 30 godina rada u prosveti, jedan od najomiljenijih profesora u Pačevu izgubiće časove. Ne dozvolimo da se to desi! Ne damo Čedu legendu!

Najjači gram prakse
Najmlađi je od sedmoro dece siromašne porodice iz jugoistočne Hercegovine. Jedan je od najomiljenijih profana pančevačke Gimnazije. Uvek pozitivan, nasmejan, spreman za šalu, kroz koju obavezno provuče i neki koristan savet, više od dve i po decenije predaje grupu društvenih nauka (sociologija, filozofija, logika). Kako Čedomir Butulija sam kaže, u Beogradu samo noćiva, a život živi u Pančevu.
– Ovde predajem 26 godina i volim ovaj grad. Iako sam odrastao u Trebinju, živio kao tinejdžer dolje, upoznao svaki milimetar, odlučio sam se za Pančevo. Ko zna zašto je to dobro, govorili su sofisti svojevremeno. Iako nije bogato prirodnim lepotama kao Trebinje, ima svojih lepota. Ljudi su pitomi, plemeniti, i kulturni – kaže Butulija i dodaje da mu se čini da se srodio s Pančevcima.
Nakon završene srednje škole u Trebinju i odsluženja vojnog roka, Čedomir je stigao u Beograd na studije. Na Fakultetu političkih nauka upisao je društveno politički smer tj. unutrašnju politiku. U nameri da zaradi koji dinar i izbori se sa strašnim okolnostima koje nameće metropola, radio je teške fizičke poslove preko studentske zadruge.
– Nosio sam veš-mašine na deseti sprat bez lifta, istovarao sam šećer, kafu, ugalj. Radio sam u Rakovici podmazivanje delova motora. Sećam se, jednom sam dobio nalog iz zadruge za Rakovicu. Došao sam tamo gde se sklapaju motori i vrtio se levo-desno nekoliko sati. Pitao sam nekog poslovođu šta treba da radim, a on mi je rekao da je jedna čistačica otišla na godišnji odmor. Tada je bilo para, pa su i čistačice mogle sebe da časte sa mesec dana mora. Radio sam umesto nje duple smene mesec dana i zaradio više od hiljadu maraka, dovoljno da preživim jedan semestar u Beogradu – priča profesor Butulija uz doskočicu da patnja usavršava čoveka.
U Pančevo je stigao spletom okolnosti. Po završetku fakulteta jedno kratko vreme je istovarao šećer i kafu u Saveznim robnim rezervama na Surčinu. U autobusu koji je prevozio radnike, na sedištu pored svog, našao je nekakve novine u kojima je ugledao oglas za profesora marksizma u školi „Boris Kidrič” u Pančevu. Bilo je to 1978. godine, a Čedomir se tih dana seća ovako:
– Od prve tri plate kupio sam patike, farmerice i poslao sam nešto novca majci. Predavao sam marksizam ali nisam verovao u tu ideologiju, pa sam imao običaj da na kraju godine kažem: „Deco, sve ovo što sam pričao čitave godine, ne verujte ni reči”.
U početku je imao prilično drugačiji odnos sa učenicima. Igrao je s njima košarku i fudbal. Ponekad su i zajedno bežali iz škole. Kolege profesori su mu zamerali taj drugarski odnos sa đacima. Govorili su da je popustljiv.
– Na moju veliku radost ja radim sa ozbiljnim ljudima. To su maturanti, četvrta godina i uvek kažem: „Ne dirajte mi maturante, oni su naš alter ego, naši potomci, oni će nama određivati visinu penzije.” Uvjek je moj moto bio da mi zavisimo od njih, a ne oni od nas. Nikada nisam dao jedinicu, jer smatram da, ako je on išao dvanaest godina u školu, već je morao nešto naučiti. U samom startu imaju pozitivnu ocenu. Kod mene postoje samo petice i poneka četvorka – sa osmehom priča profesor Čeda i naglašava da sportisti već na početku imaju ocenu više.
Svoje izuzetne intelektualne i radne sposobnosti Butulija je demonstrirao na fakultetu. Svaku godinu je još u junu čistio, a diplomirao je pre roka.
– Često pitam učenike da li je inteligentan čovek istovremeno i pametan. Dobijao sam razne odgovore. Mnogi kažu da je inteligencija samo preduslov za pamet i da se odatle crpi energija. Ne može jedno bez drugoga. Ja jesam završio fakultet u redovnom roku, možda malo pre roka, ali ne zato što je moj koeficijent inteligencije veliki, nego što me je sirotinja naterala. Učenicima velim: „Ljudi moji, ne govorim ja – nego praksa iz mene, a ja samo otvaram usta.” Oni se smiju na to, ali sugerišem im na to da je jači gram prakse nego čitava gimnazija teorije – tvrdi Butulija.
Učio je mnogo i teško radio. Nakon uspešno završene svake godine studija, čašćavao se putovanjima autostopom po Evropi. Prve i druge godine fakulteta obišao je sve od Norveške do Sredozemnog mora i od Trafalgar skvera u Londonu do Bostanaca.
Svakodnevno gleda vesela lica učenika na časovima. Sve su to mladi Pančevci – novi filozofi, lekari ili možda profesori. Nekadašnje đake će prepoznati na ulici, možda se imena neće setiti, ali gde je sedeo, čemu se nadao i kakav je fazon furao, zauvek je urezano u Čedinu memoriju. A mnogi od njih, kada se budu setili njegovih saveta, reći će da je Čeda uvek bio u pravu.
– Svakog dana posle škole, kada je lepo vreme idem preko mosta do „Malog raja” na sto osmicu. Usput slušam cvrkut ptica, gledam cveće, mirišem pokošeno seno i razmišljam. Mislioci su govorili: „Vratimo se prirodi!” Što više pešačiš, duži će ti biti život. A ja na kraju godine đacima poručim: „Želim vam dug život i kratke studije!

Učenici srednje ekonosmke škole "Paja Marganović" Pančevo    Kontaktirajte autora peticije