Допис аутора уџбеника Влади Републике Србије у вези са уџбеницима историје

У вези с најавом за коју смо чули у медијима да ће Председник Републике Србије Александар Вучић иницирати код Владе поновно увођење монистичког начела у издавање уџбеника историје и природе и друштва за све нивое основног и средњошколског образовања, ми, долепотписани, морамо да искажемо дубоку забринутост и противљење.

Високо ценимо интересовање Председника, Владе и надлежног Министарства просвете, науке и технолошког развоја за наставу историје на свим нивоима образовања, али сматрамо да је, без икакве расправе у најстручнијим круговима и у јавности, одабран потпуно погрешан приступ. Годинама уназад, стручна јавност се залагала да се положај овог важног предмета, чији је национални значај за образовање младих нараштаја неспоран, поправи кроз повећање недовољног фонда часова (подсећамо да је у петом разреду основних школа то само 36 часова годишње). Зато је веома важно да реформе иду у том правцу, а не да се обесмисли све оно што је урађено последњих година, за непуну деценију и по, и тиме поништи постигнути квалитет уџбеника. Подсећамо да су на уџбеницима радили познати и признати српски историчари, међу којима су академици, чланови САНУ, професори факултета, научни радници и наставници, они који су најпозванији да приближе ученицима један веома жив и значајан предмет – Историју.           

Желимо да укажемо и на то да и најава усклађивања образовних планова и програма са Републиком Српском, што без сваке сумње подржавамо, додатно изискује промену планова и програма са обе стране Дрине. У досадашњем плану и програму на основу којих су писани сви уџбеници у Републици Србији, а који су донели надлежни државни органи и одобрио Национално просветни савет, није био остављен простор за проширење фокуса и на историју Срба преко Дрине, већ се она обрађивала у форми појединачних лекција, што није адекватно ако се израђује заједнички уџбеник. Уверени смо да ни планови и програми у Републици Српској не стављају тежиште на историју Србије. Ради тога је потребно детаљно и пажљиво усклађивање и заједнички рад најпозванијих стручњака за појединачна историјска раздобља почев од античке историје, преко средњег и новог века па до савремене историје и историје Југославије, све како би се ускладио план и програм и створили основи за евентуалну израду заједничких уџбеника. Зато позивамо да се покрене свеобухватна стручна расправа у којој би узели учешћа САНУ, Матица Српска, Београдски универзитет, као и универзитети у Новом Саду, Нишу, Косовској Митровици, водеће научне институције (ИСИ, ИНИС, Историјски институт...) и други.

У вези са идејом о прописивању једног уџбеника чиме би се постигао дисконтинуитет са садашњом праксом постојања више уџбеника на тржишту, довољно је упоредити оне од пре више од деценију и по и садашње уџбенике. Већ на први поглед, може се утврдити да су  уџбеници нове генерације визуелно савременији, да лакше привлаче пажњу ученика нудећи им више различитих извора информација и приступа садржајима градива, прилагођенији су деци дигиталног доба. Кључни искорак ка бољим уџбеницима у Србији направљен је оног тренутка када је омогућен плурализам у њиховом креирању и издавању. Захтев за постојање разноврсних уџбеника за исти предмет и разред проистиче и из новог концепта образовања усмереног на исходе учења, затим из структуре и садржаја нових програма наставе и учења који пружају значајну аутономију наставницима у реализовању наставе. Стога, писање уџбеника, на основу важећих наставних програма, не би смело бити препуштено само једном ауторском тиму, јер би у том случају ученици и наставници у читавој држави зависили искључиво од способности интерпретације и креативности „одабраног“ ауторског тима да програме и стандарде прилагоде сложеним дидактичким захтевима и учине их приступачним различитим ученицима. Имајући у виду да наставници спроводе наставу прилагођену ученицима који живе у различитим срединама у Србији, неминовно се и услови њиховог рада и потребе у реализовању наставе одликују локалним специфичностима. Због тога је неопходно наставницима омогућити избор оних уџбеника и помоћних наставних средстава који одговарају њима и њиховим ученицима, а које ће заједно користити у образовном процесу. Отварање простора за плуралистичко издавање уџбеника у Србији подигло је лествицу стандарда квалитета уџбеника. Нема сумње да и поред тога, постојећи уџбеници треба да се додатно усавршавају и прилагођавају потребама нових генерација ученика и новим оквирима образовања.

Идеја да само једна издавачка кућа буде „надлежна“ за издавање уџбеника за предмете од „националног значаја“ не може се оправдати образовним, педагошким, дидактичким,   економским, па ни националним разлозима. С обзиром да се сви уџбеници израђују према јединственом програму наставе и учења Републике Србије и да пролазе рецензију и одобравање стручне комисије ЗУОВ-а, избор кључних информација у уџбеницима историје углавном је уједначен. Завод за унапређивање образовања и васпитања, као прва и најважнија стручна инстанца даје или ускраћује сагласност на објављивање уџбеника и њихово укључивање у образовни систем. Оно у чему се уџбеници историје међусобно највише разликују није фактографија, већ начин на који су образовни исходи, као и садржаји програма наставе и учења презентовани, дидактички интегрисани и прилагођени узрасту и капацитетима ученика. Поред тога, евидентна је разлика у стилу писања аутора, њиховом избору историјских извора и илустрација, као и у начинима на који се, посредством различитих прилога, налога, задатака код ученика развија критичко, историјско мишљење, објашњава веза између прошлости и садашњости. На тај начин ученицима се указује и на смисао и важност учења историје и развија се њихова способност да шире сагледају историјски и друштвени контекст догађаја.

Ускраћивање могућности да наставници бирају уџбеник који највише погодује потребама ученика којима они предају, водило би подједнако деградацији професије наставника, образовног система, а нарочито ученика. Плурализам у издавању уџбеника подстиче креативност, динамичност и одговорност ауторских тимова и издавачких кућа, чиме се, неминовно, подиже и квалитет уџбеника.

Инсистирање на примени идеје плурализма у друштву, па тако и разумевању другачијих потреба појединих учесника у образовању у различитим срединама у Републици Србији и евентуално, у Републици Српској, довољан је аргумент да се не намеће ексклузивно право, те да се не уводи монопол и нека врста привилеговане интелектуалне својине на одређене области образовања. Такав приступ би, поред нарушавања демократичности у образовању, водио и ка узурпацији одређених, законом загарантованих, права и слобода.

Autori udžbenika istorije    Kontaktirajte autora peticije