АПЕЛ ЗА СЛОБОДУ ИЗБОРА И У ОДБРАНУ НАШЕ ДЕЦЕ

skolarci_apel22.png

Апел Влади Републике Србије

Поштовани,

ми, долепотписани, вам се обраћамо апелом, надајући се да ће он бити не само користан као допринос јавној расправи у суочавању са феноменом КОВИДА-19, него и неопходним одлукама извршне власти кад је овај изазов у питању.

Правнодогматски аргументи

I

Устав Републике Србије гарантује право на образовање без било каквих ограничења или услова. Ово право он претвара у обавезу када је у питању основна школа.

Сасвим је јасно да здравствени статус не може да буде услов под којим се оно ужива, па тако ни чињеница да ли је дете вакцинисано или не. Речју, и болесна деца имају право на образовање. Други планирани услов за похађање наставе, у виду обавезног теста на присуство вируса је, из истог разлога, неуставан. Понављамо, право на образовање није ничим условљено, нити вакцином нити негативним тестом на вирус.

Посебно треба истаћи да најављено пребацивање трошкова тестирања децеса државе на родитељејесте злоупотреба праваОво стога што би ова мера у стварности имала функцију казне  ко неће да се вакцинише мора да плати тестирањеЊоме би се нарушило начело законитости гарантовано Уставом Републике Србијесамо законом се могу уводити кривична дела и казнене и одлукама кризних штабоваНа крајуовом мером би се извршила дискриминација деце по имовинском статусуДеца родитеља који могу да плате тестирање не би морала да сносе ризик нежељених ефеката вакцине.

 

II

Права гарантована Уставом Републике Србије се могу ограничити, у случају да њихово ограничење није предвиђено самом уставном одредбом којом су уведена, искључиво другим, једнако вредним Уставом Републике Србије гарантованим правом.

 

Услед овога, стање здравља би могло да буде услов којим се може ограничити право на образовање, али само код заразних болести. Код њих постоји могућност да заражено или болесно дете наруши право на здравље друге деце, такође гарантовано Уставом Републике Србије. Овај услов, међутим, може да важи само привремено, до излечења. Тада се право на образовање поново ужива у пуном обиму.

С друге стране, невакцинисано или нетестирано дете не представља никакву опасност, оно не шири никакву болест, и нема основа да буде искључено из наставе. Између статуса зараженог/болесног и невакцинисаног/нетестираног нема једнакости!

Ако неки државни орган тврди да је незаражено/нетестирано дете на неки начин опасно, и као таквом хоће да му ускрати право на образовање, онда Устав Републике Србије терет доказивања те опасности ставља на њега (члан 20. став 3.). Ово стога што грађани своја права и слободе уживају по сили Устава Републике Србије, непосредно (члан 18. став 1.), без икаквих претходних предуслова или одобрења. Деца нису ником дужна да објашњавају зашто им се иде у школу. Стога се не може на родитеље пребацити обавеза доказивања да су деца здрава, већ је на КШ да докаже да су болесна/заражена.

Устав важи и у време епидемије!

III

Иако је то објашњено у прошлом Апелу, из децембра 2020,  ипак треба сажето поновити да би министар здравља, ако би хтео да донесе одлуку о обавезној вакцинацији (чиме би право на здравље из Устава Републике Србије претворио у обавезу на здравље) тиме нарушио читав низ Уставом Републике Србије зајемчених права и слобода, од којих је, ако би се обавеза односила на децу, најважније право родитеља да самостално одлучи о подизању и васпитању свог детета. У том случају би министар морао да одговори на сва питања која произилазе из одредбе члана 20. става 3. Устава Републике Србије о условима за ограничење људских или мањинских права и слобода, и члана 26. Овиједо конвенције СЕ о условима за ограничење права на информисани пристанак на медицинску интервенцију. Министар би прво морао да докаже да је ограничење права нужно и неизбежно, а затим да би било такво да постиже резултат када би сва друга решења затајила. Затим би морао да докаже да би ограничење било одговарајуће сврси и да мера захвата у права и слободе грађана не би била већа од оне која би била неопходна да се сврха ограничења оствари. Истовремено, одлука не би смела да задире у суштину зајемченог права.

Такође, министар би морао да објасни како су то грађани дужни да буду здрави, иако то не пише у Уставу? Ако би то успео, онда би морао да забрани и све остале животне навике које воде нарушавању здравља: пиће, пушење, намирнице са високим процентом шећера или соли, физичку неактивност, касно устајање, изласке до ујутро итд.

Теоријски, министар би релативно лако могла да одговори на ова питања и уведе обавезну вакцинацију свих грађана, па тако и деце школског узраста, у сврху очувања уставног права на заштиту здравља само у случају неке изузетно смртоносне болести која је изузетно заразна: нпр. Велике богиње. И у том случају не би могао да њоме наруши или ограничи право детета на образовање, јер се забраном одласка у школу здравој деци не може остварити сврха обавезне вакцинације. Деца нису здравија кад не иду у школу!

Међутим, када је у питању КОВИД-19 то би било изузетно тешко. Министар би пре доношења одлуке да се вакцинишу деца морао да одговори на питања да ли би то за децу било апсолутно потребно, да ли би било безбедно и да ли би имало дејство на епидемију? Све што смо до сада научили о овој болести недвосмислено каже да јој деца, углавном, не подлежу и да су у овој епидемији најмањи терет здравственом систему. О безбедности постојећих вакцина не треба посебно говорити: све су развијене у временској оскудици и скраћивањем или упрошћавањем појединих фаза у тестирању. Тестови на деци старијој од 12 година се тек врше. Потпуно поузданих података још увек нема и дуго их неће бити. На крају треба још једном истаћи да би вакцинисање деце имало смисла само ако би имало такво дејство на епидемију да смањи циркулацију вируса у популацији. Међутим, то се може постићи и другим, по децу мање инвазивним средствима: нпр. маскама, проветравањем или сменским радом у школама, као и до сада. У одсуству сазрелих и коначних научних сазнања о дејствима нових вакцина на здравље људи и њиховим нежељеним узгредним ефектима, једино решење достојно здравог разума (али и Устава Републике Србије) је да се не инсистира на њиховој примени на деци старијој од 12 година, као што разматра Кризни штаб (КШ), поготово ако се исти циљ може остварити другим мерама са истим ефектом.

IV

Сви претходно изведени закључци нарочито добијају на тежини када се узме у обзир да министар још увек није свим грађанима увео обавезну вакцинацију против КОВИД-19, нити је увео делимичну, само онима који су најподложнији болести: старима и болеснима. Како је онда могуће да би она сада била оправдана и сврсисходна само када су у питању деца старија од 12 година?

Да ли је могуће да су највећи кривци за ову епидемију деца, јер се једино њима нормалан дечији живот, а то значи школовање и играње, перфидно и противуставно, путем претње нарушавања права на образовање, условљава вакцинацијом? Да ли је могуће да су највећи генератори новог таласа епидемије деца и нико други? Зашто то нису били до сада?

Па ваљда је логичније да одрасли штите децу од болести, а не она њих? Зар не би било природније да одрасли поднесу здравствени ризик борбе са болешћу путем недовољно проверених вакцина, ако већ не постоји други начин, а не деца? При чему, наравно, понављамо да слободу избора кад је вакцинисање против КОВИД-19 сматрамо кључном без обзира на године старости.

Правнополитички аргументи

I

Није само нетачно, него је и некоректно тврдити да је вакцинисање деце старије од 12 година једина мера којом се може обезбедити нормално одвијање школске године, односно присуство ђака у школи. Маске, проветравање и тзв. комбинована настава су већ биле коришћене као мера и деца су, како-тако, ишла у школу без већих проблема по њихово здравље, али и здравље њихових укућана. Ако у свим претходним таласима болести њено ширење међу школском децом није изазвало веће проблеме, нема никаквог научног доказа да ће се то сада променити.

Ако би и постојали аргументи у прилог неке наводне опасности коју деца представљају за друге, они су током времена ослабили. Сада када је генерацији њихових родитеља доступна вакцина, и више од 50% их је искористило могућност да се имунизује, у истој мери слаби и аргумент о обавезној вакцинацији деце ради заштите старијих. На овај проценат треба додати и излечене, који су у одређеној мери имуни на болест. Ова категорија у популацији се упорно занемарује од стране наше струке, иако би се она морала рачунати једнако са вакцинисанима јер су обе категорије, барем делимично, имуне на болест.

Ако је, с друге стране, аргумент за обавезну вакцинацију школске деце старије до 12 година заштита њиховог здравља, онда треба поново истаћи оно што је било познато од почетка ове заразе: деца су далеко мање подложна њеним последицама, у случају разбољевања имају сасвим благ ток болести и немају нарочитих последица по здравље након излечења. Ово су једна од ретких научних сазнања која се нису променила од почетка епидемије. Поједини тешки случајеви обољења код деце ништа не мењају у овом закључку: епидемиологија је наука која проучава одређене популације. Речју, ако здравом детету вакцина није нужна да би га заштитила, због незнатних последица које по здравље деце изазива ова болест, онда би била крајње нелогична њена обавезна примена као услов за присуство деце на настави, чак и када би била правно могућа.

II

Највећи проблем и узрок недовољног броја вакцинисаних грађана је, како је већ речено у прошлом Апелу, неодговарајућа здравствена комуникација здравствених власти са грађанима. Ако може да се нанесе штета интересима јавног здравља у Србији, онда се она најпре наноси када министар здравља, институти јавног здравља или КШ шаљу нејасне, нејединствене, нелогичне и контрадикторне здравствене поруке. Нажалост, управо такве су и послате када је мера вакцинисања деце у питању. За мање од недељу дана су различити чланови КШ прво претили да ће се вршити апартхејд деце по вакцинационом статусу, па су изјаву повукли. Исто вреди и за изјаву да ће се деца обавезно тестирати деца пре уласка у школе, која је брже повучена него што је дата. Код овог предлога посебно је било нелогично пребацити цену тестирања на родитеље. Већина родитеља не би могли да је плате па би било мање тестиране деце. То би негативно утицало на сазнања о стварном кретању болести кроз дечију популацију. Како би одлука да имамо мање података о тестпозитивној деци могла имати сврху у борби са епидемијом?! Овај закључак би једнако важио и када би се цена тестирања у свим другим случајевима (улазак у продавницу, одлазак на утакмицу, концерт…) пребацила на грађане.  

С једне стране, овакве поруке не треба да чуде када су здравствене власти суочене са заразом која се упорно опире свим досадашњим медицинским знањима и научним достигнућима. С друге стране, те поруке су делимично последица неодговорности и нестручности чланова КШ. Тачно је да су од почетка епидемије сазнања о болести врло брзо застаревала, па су се једнаком брзином мењале и одлуке власти вези са њом. То, међутим, члановима КШ треба да буде упозорење да се не одлучују да предлажу репресивне мере здравствене заштите већ либералне. Ако здравствене власти уз највећа могућа научна сазнања из области медицине не могу да гарантује све карактеристике ове нове болести или ток њене епидемије онда све одлуке у вези са њом којима се ограничавају права или слободе грађана морају да буду подвргнуте начелу in dubio pro reo (у сумњи у корист странке/грађана). Здравствене власти не могу да гарантују ефикасност вакцина и то је сада већ опште позната чињеница: трећу вакцину нико није спомињао до пре пар месеци, а сада је одједном неопходна. Зашто ако прве две дају очекивано дејство? Раније се дизала паника ако би пацијенту помешали вакцине различитих произвођача, сада се то одједном представља као спасоносно решење за развој имунитета… У оваквој нејасној ситуацији све дилеме око одлуке о обавезности вакцинације морају да гласи у корист слободе избора пацијента/родитеља. Ако су чланови КШ лекари па не знају правне изреке, поменуто правно начело има свој добро познати еквивалент у медицинској струци који гласи: in dubio abstine (у сумњи се уздржи). Оно је тесно повезано са још једном лекарима добро познатим начелом: primum non nocere (прво не нашкоди). Оба налажу лекару да, када бира између медицинског захвата са несигурном последицом по пацијента и уздржавања, изабере ово друго како би био сигуран да бар неће нашкодити болесном човеку, ако већ не може да му помогне.

Министар здравља нема никаквог оправдања за поништавање аутономије воље грађана и поништавање читавог низа уставних права и слобода путем обавезне вакцинације ако није у стању да гарантује сва њена (и повољна и неповољна) дејства по здравље. Исти закључак се односи и на апсолутно све друге мере које се предузимају у овој епидемији. О њиховој неоснованости говори чињеница да се епидемија у различитим европским земљама развија независно од предузетих мера и када су оне потпуно исте или сличне. И обрнуто, има примера држава у којима се предузимају потпуно различите мере, али епидемија показује исти или сличан развојни ток.    

Ако је министар здравља због интереса предузетништва оставио отворене тржне центре, угоститељске објекте и дозволио манифестације у затвореном простору (уз придржавање елементарних здравствених мера – маске, растојање, проветравање…) сасвим је разумно питање зашто и школе не могу да раде под истим условима већ се поред поменутих мера захтева и вакцинација деце старије од 12 година?

III

Спречавање нормалног одвијања наставе је већ довело до трајних штетних последица по душевно и телесно васпитање деце: одсуство социјализације које траје већ годину и по дана, усамљеност и отуђеност које изазивају дефиците у душевном здрављу деце, непросвећеност, смањени образовни капацитет у будућности, смањене шансе на тржишту рада у поређењу са нормално школованим генерацијама, телесно заостајање услед одсуства физичке активности, су само неке од њих. Није случајно да су у Немачкој STIKO комисија и Роберт Кох институт у препоруци за вакцинисање деце старије од 12 година изричито нагласили да вакцинација не сме да буде услов за учешће деце у било ком облику друштвеног живота. Чак ни СЗО не захтева да се деца вакцинишу као предуслов за похађање наставе.

Ако Влада Републике Србије не пусти ђаке назад у школе изгубиће се читава једна генерација деце.

IV

Крајње је време да се здравствене мере у овој епидемији више не доносе као капе: једна величина одговара свима затезањем пантљике. У свакој епидемији оне морају да се поларизују спрам различитих демографских, социјалних, економских, географских или других чинилаца кретања болест кроз друштво.

Крајње је време да се неке већ окоштале мерила или критеријуми  у овој епидемији напусте будући да су превазиђени. Тако стоји ствар са бројем тестпозитивних грађана, који још увек служи као најважније мерило у избору мера код КШ, иако га је давно прегазило време. Он је нарочито споран с обзиром на чињеницу да сада преовладава сој вируса који се лакше шири (има више тестпозитивних), али има блажу клиничку слику (па се мање пуне болнице). Овај број додатно дезуавише чињеница да је имуно (што вакцином, што оздрављењем) око 2/3 становништва, а да је распоред имуних веома неправилан у популацији. Исто се односи на израз талас епидемије који описује њен ток. Ако се болнице не пуне са порастом тестпозитивних грађана, и нема толико смртних случајева као раније, онда је овај израз застарео. 

Боље би било створити нови показатељ који би узео у обзир учесталост заразе на одговарајући број становника (где би се одбили вакцинисани и излечени), проценат вакцинисаних односно излечених у укупној популацији, број хоспитализација, и број хоспитализованих којима је потребна интензивна нега. Он би био коригован за мерила која би говорила о способности здравственог система да се носи са бројем оболелих као што су расположиво особље и њихова квалификација, расположиви кревети уопште, расположиви кревети на одељењима интензивне неге итд. 

Такође, крајње је време да се КШ ослободи махнитог политичког активизма као критеријума приликом доношења мера. Ако се већ политичари осећају притиснути изборним роковима или утиском који хоће да оставе пред бирачима (да су одлучни и способни да брзо решавају проблеме) КШ то не би смео да буде јер не зависи од изборне воље грађана. Далеко би било боље за поверење народа у здравствене мере, да се оне доносе смирено, промишљено и након консултација и критичке провере, па да се тек онда званично објаве. Начин на који сада чланови КШ у јавности доносе мере које ће утицати на почетак школске године оставља утисак да је чланство у овом телу нека врста лиценце за неограничене и неконтролисане наступе у медијима који се често граниче са сензационализмом. Нарочито је по поверење грађана у вакцинацију као једну разумну и неспорну здравствену меру била катастрофална штеточинска изјава о вакцинационом апартхејду међу школском децом, којом је учињено нешто горе од медицинског злочина: направљена је неопростива грешка по јавно здравље.

Због свега наведеног, позивамо Владу Републике Србије и друге одговорне чиниоце да не дозволе даљу поларизацију српског друштва, и да се суочавање са датим проблемом уведе у оквире трезвеног решавања овог не само медицинског, него и ширег друштвеног питања.

У Београду, 17. августа 2021. године

 

ПОТПИСНИЦИ ( АЗБУЧНИМ РЕДОМ ): 

Проф. др Драгутин Аврамовић
Проф. др Слободан Антонић
асис. др Лука Батуран
Виктор Бејатовић, антрополог
Проф. др Драгиша Бојовић
Проф. др Павле Ботић
Татјана Ботић, филолог
Ранко Гојковић, књижевник
Др Владимир Димитријевић
Проф. др Драгиша Дракић
Проф. др Гордана Дракић
Др Миша Ђурковић
Филип Живановић, докторанд права, адвокат
Никола Н. Живковић, књижевник
Др Никола Жутић
Раде Јанковић, књижевник и адвокат
Др Слободан Јанковић
доц. др Јован Јањић 
Проф. др Тамара Керковић
Југослав Кипријановић, уредник портала Међународних породичних вести (iFamNews) на српском језику
Др Марта Ковачевић
Проф. др Милош Ковић
Проф. др Часлав Копривица
Пуковник мр Драган Крсмановић, историчар
Др Душко Кузовић
Александар Лазић, Стање ствари
Проф. др Александар Липковски
Никола Маловић, књижевник
Мирослав Маравић, књижевник
Проф. др Јасмина Марковић – Липковски
асис. др Иван Милић
Братислав Миловановић, књижевник
Никола Милованчев, правник и историчар
Др Милан Милутин
Др Андреј Митић
Проф. др Слободан Орловић
Жељко Перовић, књижевник
Душко М. Петровић, књижевник
Проф. др Драгољуб Петровић
Академик Предраг Пипер
асис. др Милана Писарић
Проф. др Светозар Поштић
Проф. др Жељко Пржуљ
Проф. др Душан Пророковић
Проф. др Слободан Рељић
Проф. др Бранислав Ристивојевић
Прим. др Милан Рогановић
асис. др Стефан Самарџић
Салих Селимовић, историчар
Ана Селић, преводилац
Момчило Селић, књижевник
Марија Стајић, МА, координатор Коалиције за природну породицу
Проф. др Славиша Стајић
Др Миломир Степић
Хаџи Слободан Стојичевић
др Бојан Цакић
Проф. др Зоран Чворовић
Борисав Челиковић, историчар
Проф. др Љиљана Чолић

 

ШИРА ВЕРЗИЈА АПЕЛА ОБЈАВЉЕНОГ У ШТАМПАНОМ ИЗДАЊУ НЕДЕЉНИКА “ПЕЧАТ” 20. АВГУСТА 2021.


Mарија Стајић    Kontaktirajte autora peticije

Potpišite peticiju

Potpisujući ovlašćujem Mарија Стајић da preda informacije koje pružam na ovom obrascu onima koji imaju ovlašćenja po ovom pitanju.


ILI

Dobićete email sa linkom za potvrdu vašeg potpisa. Kako biste bili sigurni da ćete primiti našu elektronsku poštu, molimo Vas da dodate info@peticije.online u Vaš adresar ili na listu bezbednih pošiljalaca.

Molimo da imate u vidu da odgovaranjem na ovu poruku ne možete potvrditi da ste dali svoj potpis.




Plaćeno reklamiranje

Ovu peticiju ćemo oglasiti za 3000 ljudi.

Saznaj više...