Легализација Марихуане у Србији.

Koliko ljudi treba da umre pre nego sto Srbija legalizuje kanabis?

Podjimo od toga da marihuanu konzumiraju pocev od univerzitetskih prosvetnih radnika pred decom,  univerzitetski  lekari, lokalni funkcioneri, politicari,  policajci, sudije, svestenici... Konzumira se marihuana i na likovnim kolonijama, kreativnim radionicama dece gde je to sasvim normalno i ok. Deca koja nemaju politicke volje ili ti bozije volje u zemlji bez Boga i vere u Hrista u Srbiji,  su omalovazena, diskriminisana, etiketirana sa dijagnozom opasnih i teskih neizlecivih psihickih i umnih bolesti, teskih  kanceroloskih bolesti. Dok elitna navedena  bolumenta profesori, cinovnici, lekari,  svestenici, bankari i njihova deca uzivaju marihuanu nabavljajuci je od lokalnih policajaca  i bivsih vojnih lica za 1000 dinara po jedan gram izleceni su unapred i imuna na svaku vrstu bolesti pre svega ne razboljevaju se od kancera, od umnih bolesti i dusevnih bolesti.  Primer  jednog iskustva iz skolskog dvorista u kojem sam odrastala: Deca koja su uzivala marihuanu jos iz osnovne skole sada su srecni porodicni ljudi, normalni,  zdravi, sa srecnom viseclanom porodicom, deca koja nisu uzivala marihuanu i nisu ni znala sta je to , diskriminisana su , odbacena od drustva, i svoje lokalne zajednice, bolesna od raznih bolesti. Marihuana se uziva pocev od skolskih dvorista pa do verskih prostorija. Neimuni ljudi, odnosno oni koji zive bez politickog imuniteta od rodjenja, skloni su raznim bolestima. Njima, mocnici,  usmeravaju tradiciju, prema HobsBaumu. Jer, tradicija srpska je izmisljotina i tradicija se izmislja. Sustina prave sustine je da nemaju Boga. Zivi se u bezboznickom odnosu. Kunu se deca, predvidja se buducnost dece, predupredjuju se navodni tragicni dogadjaji u porodici, a to je sve bezboznistvo, ili se deca navode na zivotinjske instinkte  od strane bezboznika tradicionalista lokalista  da bi se navodno predupredili neki i dogadjaji , ili se sa njima manipulise u buducnosti sto je sve bezboznistvo.  Trgovina marihuanom  u Srbiji ide veoma dobro i organizovano , preko lokalnih policajaca dolazi marihuana koja je zaplenjena, u kaficima. Naravno,  su povezani sa vlasnicima lokalnih kafica ili su i sami vlasnici kafica postali i obezbedjuju pasose i strana drzavljanstva onim subjektima koji rade na prodaji marihuane.

Govor cigaretom i marihuanom kao znak  pripadnosti odredjenoj klasnoj grupaciji  je dostupan bio a i sada je samo onim subjektima kojima je dostupna slobodna trgovina robe rada, i usluga sto je mnogima nedostupna i nemaju pravo na trgovinu.  S obzirom da je promenjen sistem i  oblik svojine u Srbiji ,svako ima pravo da odluci da li ce pusiti marihuanu ili nece. Slobodna trgovina kao i privatni oblik svojine bio je nipodastavan u proslom veku. Kao bica sa razlicitim osecanjima koja su proistekla iz iskustva svake individue koja na neki nacin nije shvacena u proslom veku a i danas, ima izbor da odabere svoju mogucnost. Sloboda naravno mora da postoji i u oblasti zastitie licnosti coveka. Pravo je svakog da odluci da li ce razvijati sebe sa marihuanom ili ne. Razvoj sopstvene individue u svim sferama zivota sa marihuanom je dokazano da koristi coveku i opstanku zajednice. Odrzivi razvoj na tlu drustvene ili drzavne svojine propisuje zastitu licnosti i zdravlja individue smrtonosnim lekovima i vakcinama, na kojima je naznaceno da sadrze smrtonosne sastojke. Odrzavanje razvoju doprinose razni ,,nevladini sektori,, kojima je jedino interes da odrzavaju sopstveni razvoj i razvoj svoje bioloske dece bez smrtonosnih lekova i sa slobodnom trgovinom na veliko, dok za drugu ili ostalu decu nisu imali prostora u sopstvenom umu da predvide da je i njima pre svega potreban zivot i rad.  Deca onih koji se kriju iza imena nevladinih organizacija rade i na slobodnoj trgovini, proizvodnji, rade i u drzavnom sektoru, i  u nevladinom sektoru, poseduju svoje privatne farme, marihuanu konzumiraju redovno od svojih 11, 12 godina zivota, srecno su udomljeni, porodicni ljudi sa svojom decom i svojom porodicom. Zakon o marihuani jos nije donesen, a svuda oko nas se konzumira marihuana i ona je vidljiva. Nevidljiva su samo ostala deca koja nisu imala nikakve mogucnosti i pravo da razgovaraju kroz promet robe, trgovinu robom. Nevidljivoj deci u Srbiji se pakuje roba koja je pokvarena: nevidljiva deca moraju da cute, sede na stolici u skolskoj klupi, da slusaju odrasle, da ponavljaju i uce napamet recitacije u skoli, sto vodi otupljenju. Dok se klasnoj ili rasnoj deci donosi roba kojom ce moci svoje  kvalitete da ispolje do izrazaja i maksimuma. Zakon kada bi se doneo u Srbiji , da li bi stitio sve. I sada je klasna razlicitost dostigla svoj vrhunac. A nju upravo zagovaraju oni kojima je odgovarala da bi mogli da rade poslove navodno ,,opsteg drzavnog interesa,, a  interes je privatni.