Bus Plus, život MINUS, stop validaciji mesečnih karata

Za mene je ovo istorijski trenutak: prvi put bih potpisala ono što je Teofil Pančič nedelju dana promišljao i sjajno napisao, a ja, izmedju dva teksta, tek toliko imam vremena da se registrujem. Čitajte Pančića, ako imate vremena.
on od nas traži suštinski više smaranja nego ranije, a za uzvrat nam ne nudi ništa suvislo. Samim tim, nametanje "obaveze validiranja" za ovu vrstu putnika je čista, besmislena represija bez inteligentnog objašnjenja i vidljive protivusluge, dakle vrsta iživljavanja na koju slobodan građanin naprosto ne želi i ne može i neće da pristane. Zato sam se, pravo da vam kažem, ovih dana nosio mišlju da pozovem građane-markičare na građansku neposlušnost; preduhitrila me je, međutim, slobodna građanka gospođa Nada Korać svojim izvanrednim tekstom u Danasu od 9. 2. 2012. koji je ujedno i otvoren poziv na "bojkotovanje" validatora. Tom pozivu se, naravno, pridružujem. Nisam "švercer" ni utopijski anarhista koji veruje u postojanje "besplatnog ručka": BusPlus karticu sam uredno izvadio i uplatio predviđen mesečni iznos za vožnju (2680 dinara), što nameravam i ubuduće da činim. Kartu, međutim, ne "validiram", niti ću to činiti ubuduće, a pretnje "blokiranjima kartice", globama, bacanjima u zindan gde akrepe memla davi i ne-znam-već-čime uopšte me ne uzbuđuju: radite vi svoj posao, a ja ću svoj! Isto to preporučujem i svim prijateljima i poznanicima, među kojima agitujem za istu vrstu građanske neposlušnosti, u ime elementarnog samopoštovanja.
Aktuelna prestonička vlast, oličena napose u lordmeru Đilasu, i inače je odviše sklona čudnoj kombinaciji populizma i kobajagi mekog neokonzervativnog autoritarizma, ne samo verbalnog (poput sramotnog gradonačelnikovog retoričkog bauljanja u vezi sa Paradom ponosa) nego i sasvim delatnog, kao što je protivustavno posezanje u građanske slobode punoletnih i zakone poštujućih lica (čuvena večernja "zabrana prodaje alkohola"). Uzgred, hoće li Ustavni sud najzad reći koju o tome kao što je učinio u slučaju identične novosadske zabrane koju je s punim pravom i granitno tvrdim argumentima oborio? Nije valjda da ovaj put pokorno ćuti ili se naprosto pravi blesav jer zazire od pretpostavljene Đilasove političke moći?
Eh bre, Pančiću, što se baviš tim komunalnim trivijalijama, a ovamo nam otimaju Kosovo, čupaju nam srce naživo? – već čujem kako se buni Ekipa A; aman Teofile, mani se validatora, vidiš da se Vraćamo U Devedesete i da nikako da nam svane Šesti Oktobar? – protestuje ekipa B. Ti ljudi, A i B, nikako se međusobno ne vole, ali da vam kažem nešto: svi oni gledaju na svet iz udobnih, pristojno zagrejanih/rashlađenih automobila; osim onih, doduše, koji ništa ne voze jer nema potrebe: iz njihovih visokoplafonskih stanova u Palmotićevoj i Hilandarskoj svugde se može peške, pa i u nepokolebljivu obranu srca Srbije, ljudskih prava ili čega već treba. Njima, bojim se, naprosto nemam šta da kažem. Robovi validatora su, međutim, moj svet, i taj svet treba ohrabriti da ustane i da ne da na sebe: znajte da svaki put kada "validirate" svoju mesečnu markicu ujedno invalidirate sopstveno građansko dostojanstvo! Pa vi birajte gde ste i s kim ste.