Pre svega, moram da naglasim da sam veliki pristalica stava da vrednost naučnog rezultata mora da prođe, ne samo "test primenjivosti", već i "test javne procene" što se postiže predstavljanjem (ili publikovanjem ili na neki drugi opšteprihvaćen način). Može čak da se kaže da se ono što nije publikovano, u formalno-naučnom smislu, nije ni desilo. Razumeli smo se, nadam se, oko nedvosmislene istine da je publikovanje onaj neophodni dovoljni uslov za ostvarenje statusa naučnog u određenoj vrsti stvaralaštva. 

U gotovo svim naukama ovaj princip "testiranja" može da bude prihvaćen kao način za evaluaciju vrednosti nekog istraživanja. Ali, zbog prizemnog i gotovo vulgarnog kvantificiranja, prostim brojanjem radova i impakt faktora, došlo se do toga da se "test primenjivosti" potpuno zanemari...

Iako nije teško proceniti da li je "nešto korisno" ili je "samo sebi cilj", nije baš prijatna situacija suočavanja sa radom/člankom čija jedina funkcija je da autorima poveća brojčani rejting u odnosu na konkurenciju, zbog čega je i ovaj "test primenjivosti" iščezao iz svake rasprave o evaluaciji. Čak je postalo nepristojno da se javno postavi pitanje: "A čemu ovo služi?" ili "Šta je cilj ovog istraživanja?".

Zbog svega navedenog, imam utisak da su ovi "istraživači", a zapravo "publicisti", u evolutivnom smislu, bivši štreberi, čiji jedini interes su bile samo i jedino ocene: veće od ocena drugih ili najveće. Kao što su štreberi bili i ostali "mašina za polaganje ispita", tako su i ovi "publicisti" samo (manje ili više efikasna) "mašina za publikovanje radova". Ne bih imao nikakav problem sa ovim "surogat naučnicima", da sami sebi nisu dodelili značaj i prinadležnosti koji ostavljaju etičke, razvojne i ekonomsko-finansijske posledice i na razvoj nauke i na autentične istraživače.

U nekim naukama je ta pojava dobila oblik pomame i histerije sa verbalnim simptomima: "koliko imaš radova", "koliko imaš citata", "sigurno (ne) publikuje mnogo", "znaš li ti gde on/ona ima radove" ili "koliki mu je indeks kompetencije" , itd. Uzrok ovog poremećaja ponašanja nisu samo štreberske genetske predispozicije, već i sistem koji favorizuje "goli" kvantitet...

Slično kao u poznatom narodnom aksiomu, gde "one" stvari "ne rade lepi, već uporni", tako i u nekim naukama najviše publikuju (i bivaju citirani) agresivni i organizovani autori-predatori ili autori-paraziti, koji ne mare za kvalitet već samo za broj. Drugi, možda i veći, problem je što se ta histerija širi... Blaga kozmetička korekcija sistema brojanja nije dobra terapija!

#429: Posmatrač - Istraživači ili publicisti...

Posmatrac primecuje da:

"Blaga kozmetička korekcija sistema brojanja nije dobra terapija!"

Ispravno. Vecina autora postova na ovom forumu se bavi problemom kako spreciti kolegu da toliko publikuje time sto ce suspendovati njegov "sistem" produkcije, a kriterijume zeli da "nasteluje"  prema sebi. Zato sam ja vec predlozio da kategorizacija istrazivaca treba da bude ukinuta kao sistem koji DOMINANTNO i SUSTINSKI uspostavlja sistem vrednosti u nasoj nauci.  Kvantitativna ocena doprinosa treba da bude samo jedan od cinilaca koji ucice na napredovanje u karjeri naucnika. Uspesnost naucnika nuzno mora biti iskazana kroz naucna zvanja. Najvisa zvanja ne bi trebalo da se sticu tako sto kandidat samo publikuje dovoljno radova, drzi dovoljno predavanja,.... Svagde, ovde ili u svetu, lako cete uociti one koji su samostalni istrazivaci, koji inspirisu, predlazu i vode istrazivanja. Bez njih nema vrhunskih ideja i istrazivanja. Od njih se uci. Oni su autoriteti. Svima je cast i veliki uspeh da rade sa njima. Radeci sa njima, ako ste mladi, verovatno cete i sebe izgraditi u samostalnog i vodeceg istrazivaca. To je cilj kojem treba teziti. Neko ce se zadovoljiti time sto ce do penzije biti n-ti koautor na  radovima nekog vodeceg istrazivaca. Ali, takav onda u penziju ne treba da ode sa najvisim zvanjem. Sistem vrednosti koji je uspostavljen kod nas ovo ne obezbedjuje. Brigade mediokriteta pregazile su manjinu o kojoj govorim. Razlog tome je netrivijalan i nalazi se daleko van sfera naucne delatnosti. Evo primera koji ce malo bolje razjasniti sta mislim. Ideja da se u nas sistem vrednovanja uvede pojam vodeceg istrazivaca (po ugledu na Hrvatsku) pre vise od dve godine je razmatran na Odboru za fiziku (pogledajte zapisnike sa sednica). Odbor za fiziku je zeleo da "piramidu zvanja", koja je sada u vecini instituta okrenuta naopacke, vrati na svoju osnovu (nije normalno da vecinu naucnog veca nekog instituta cine naucni savetnici). Onog trenutka kada je ta ideja izasla sa Odbora najstrasnije je napadnuta. Mladi istrazivaci, naravno, bili su najglasniji. Uspeli su. O njihovoj "uspesnosti" govori i predlog novog pravilnika za izbore u zvanja koji se vec dugo "krcka" - U njega je konacno i formalno uveden pojam PRESKAKANJA ZVANJA. Znaci, sada svaki vojnik, ako je ispalio dovoljno metaka, moze da postane general. Pitam se u koliko bitaka ce takvi generali izvojevati pobede. A odavno smo postali drustvo koje gubi sve bitke.

Necu se vise oglasavati na ovom forumu zgrozen primitivizmom nekih ucesnika. Na zalost, izgleda da su oni buduci generali.