Inicijativa za pokretanje postupka ocene člana 41. stav 3. i 66. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011 ... 153/2020)

Ustavnom sudu, Bulevar kralja Aleksanda 15 u Beogradu

Inicijativa za pokretanje postupka ocene člana 41. stav 3. i 66. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011 ... 153/2020)

Polazeći od vladavine prava kao osnovne pretpostavke Ustava - koja se, između ostalog, ostvaruje i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu i poštovanjem ljudskih prava na: jednakost, zabranu diskriminacije, pravnu ličnost, dostojanstvo i imovinu - kao i shvatanja Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koja se odnose na: definiciju autonomnog pojma zakona, restituciju, zaštitu imovine i zabranu diskriminacije, a koja je primenio i Ustavni sud u postupku ocene više zakona, mi dole potpisani građani i građanke na osnovu člana 168. stav 2. Ustava Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006 i 16/2022) – Odluka o proglašenju Ustavnog zakona za sprovođenje Akta o promeni Ustava Republike Srbije - Amandmani I - XXIX - "Sl. glasnik RS", br. 115/2021) i člana 29. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu ("Sl. glasnik RS", br. 109/2007, 99/2011, 18/2013 - odluka US, 103/2015, 40/2015 - dr. zakon i 10/2023) podnosimo Inicijativu za pokretanje postupka ocene ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima člana 41. stav 3. i člana 66. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 108/2013, 142/2014, 88/2015 - odluka US i 95/18 i 153/2020) u odnosu na član: 3., 4. stav 1, 16. stav 2, 18. stav 3, 21., 23., 36. stav 1, 37. stav 1. i 2, 58. stav 3, 97. stav 7. i 194. stav 4. i 5. Ustava Republike Srbije, član 14. i 17. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Protokola: 1 (član 1. stav 1.) i 12 (član 1.) uz tu Konvenciju. Predlažemo sledeće:

Da Ustavni sud pokrene postupak ocene navedenih odredbi Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i da utvrdi da su one suprotne: prethodno navedenim odredbama Ustava, navedene Konvencije, Protokola uz nju i shvatanjima Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i Ustavnog suda Srbije koja se odnose na: definiciju autonomnog pojma zakona, restituciju, zaštitu imovine i zabranu diskriminacije;
Da Ustavni sud saglasno članu 62. Zakona o Ustavnom sudu, kao način otklanjanja brojnih, štetnih posledica i suštinske neravnopravnosti i diskriminacije do kojih je dovela primena osporenih zakonskih odredbi između lica koja su prijavila oduzetu imovinu na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine („Sl. glasnik RS“, br. 45/2005 i 72/2011 - dr. zakon) i lica koja to nisu učinila - a koja se ne može postići: prestankom važenja tih odredbi, poništavanjem i izmenom pojedinačnih akata (rešenja) donetih na osnovu tih odredbi kojima je vraćena ili obeštećena imovina i licima koja nisu prijavila oduzetu imovinu, niti sprečavanjem i obustavljanjem izvršenja tih rešenja, jer Agencija za restituciju na osnovu člana 50. osporenog Zakona ne vodi posebnu evidenciju o tim licima i rešenjima koja se na njih odnose - utvrdi da pravo na vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine po osporenom Zakonu imaju i sva lica: koja su prijavila oduzetu imovinu po Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, koja za oduzetu imovinu nisu dobila nikakvu naknadu ili su dobila naknadu manju od one propisane zakonima o oduzimanju imovine i kojima se osporenim Zakonom oduzeta imovina ne vraća niti obeštećuje.

O B R A Z L O Ž E NJ E

Da bi se razumelo osporavanje navedenih odredbi Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i radi celovitijeg sagledavanja spornih ustavnopravnih pitanja u ovom predmetu, mora se uzeti u obzir da je pitanje restitucije u Srbiji (tj. vraćanje ili obeštećenje imovine koja je nakon Drugog svetskog rata oduzeta od njenih vlasnika na osnovu različitih propisa bez ikakve ili bez tržišne naknade) rešeno kroz više zakona i postupno, od kojih su Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine koji je imao za cilj utvrđivanje obima i vrednosti oduzete imovine koju treba vratiti ili obeštetiti ranijim vlasnicima ili njihovim naslednicima, i osporeni Zakon koji je na osnovu toga donet i kojim je uređeno vraćanje i obeštećenje oduzete imovine, sistemski međusobno povezani i uslovljeni jedan drugim na osnovu člana: 8, 9. i 6. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine (citiramo):

"Član 8. - Podnošenje prijave oduzete imovine u smislu ovog zakona ne predstavlja zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, već uslov da se takav zahtev podnese u skladu sa posebnim zakonom. .
Član 9. - Pravni osnov i prava u pogledu vraćanja imovine ili obeštećenja po osnovu oduzete imovine prijavljene po odredbama ovog zakona, kao i postupak po zahtevu za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, uređuje se posebnim zakonom. Zahtev za ostvarivanje prava po posebnom zakonu iz stava 1. ovog člana, može se podneti samo ako je prijava oduzete imovine podneta u roku iz člana 6. ovog zakona.
Član 6. - Prijava iz člana 3. ovog zakona može se podneti najkasnije do 30. juna 2006. godine."

Pravni osnov za podnošenje ove Inicijative nalazi se u činjenici da sistemsko uređenje pitanja restitucije kroz ta dva Zakona nije dosledno i sprovedeno, već je suprotno prethodno citiranim odedbama, osporenim odredbama Zakona propisano sledeće (citiramo):

"Član 41. stav 3. - Prаvo nа podnošenje zаhtevа u sklаdu sа ovim zаkonom imаju svi bivši vlаsnici oduzete imovine, njihovi zаkonski nаslednici ili prаvni sledbenici, bez obzirа dа li su podneli prijаvu u sklаdu sа Zаkonom o prijаvljivаnju i evidentirаnju oduzete imovine („Službeni glаsnik RS”, broj 45/05).
Člаn 66. - Dаnom stupаnjа nа snаgu ovog zаkonа prestаje dа vаži člаn 8. Zаkonа o prijаvljivаnju i evidentirаnju oduzete imovine („Službeni glаsnik RS”, broj 45/05)."

Posledica tih odredbi je i da članom 42. stav 2. i 3. osporenog Zakona koji propisuje podatke koje sadrži zahtev za vraćanje oduzete imovine i dokaze koji potvrđuju te podatke, nije propisan i podatak o tome da li je oduzeta imovina prijavljena Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije do 30. juna 2006. godine, niti je je kao dokaz koji to potvrđuje propisana potvrda o prijavljenoj imovini koju je izdala ta Direkcija.

I. Uzimajući u obzir prethodno navedeno, osporene odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju očigledno ne zadovoljavaju definiciju autonomnog pojma zakona, jer ne obezbeđuju: opštost, kvalitet, predvidivost, izvesnost i trajanje koji moraju se imati zakonske norme da bi se njima obezbedila: vladavina prava (koju propisuje član 3. Ustava), pravna sigurnost i ostvarivanje osnovnih prava zajemčenih Ustavom (u ovom slučaju prava građana na: jednakost i zabranu diskriminacije pred tim Zakonom i pred Agencijom za restituciju, pravnu ličnost, imovinu i dostojanstvo, kako će to kasnije biti i obrazloženo), što znači da te odredbe pate od nedostatnosti, manjkavosti i podnormiranosti, na način kako je to utvrdio Evropski sud za ljudska prava u Strazburu definišući autonomni pojam zakona (vid.: predmet „Silver and Others v. The United Kingdom“, predstаvke br. 5947/72, 6205/73, 7052/75, 7061/75, 7107/75, 7113/75, 7136/75, presudа od 25. mаrtа 1983. godine; predmet „Sunday Times v. The United Kingdom“, predstаvkа broj 6538/74, presudа od 26. аprilа 1979. godine i predmet „Hasan and Chaush v. Bulgaria“, predstаvkа broj 30985/96, presudа od 26. oktobrа 2000. godine), a koje shvatanje je primenio i Ustavni sud u više svojih odluka i rešenja u postupku ocene drugih zakona (vid. Rešenja Ustavnog suda br.: IUz-107/2011 od 24.11.2011. godine, IUz-172/2008 od 05.04.2012. godine i IUz-299/2011 od 17.01.2013. godine, kao i Odluke Ustavnog suda br.: IUz-27/2009 od 21.03.2013. godine, IUz-920/2012 od 26.12.2013. godine, IUz-295/2013 od 23.10.2014. godine i IUz-51/2012 od 23.05.2013. godine, čije izvode dostavljam u prilogu, kao sastavni deo ove Inicijative).

Polazeći od sledećih činjenica: da je propisivanjem prethodno citiranog uslova stvoreno legitimno očekivanje da će podnošenje zahteva za vraćanje, odnosno obeštećenje oduzete imovine po osporenom Zakonu biti moguće samo ukoliko je taj uslov ispunjen (vid. deo V. u nastavku Inicijative), a da je nakon što je 105.095 savesnih građana radi ispunjenja tog uslova po tom Zakonu i postupilo i prijavilo oduzetu imovinu, država od tog uslova odustala i to pravno pravilo promenila propisivanjem osporenog člana 41. stav 3. i 66. Zakona kojima je taj uslov prestao da važi, a pravo na podnošenje tog zahteva omogućeno i nesavesnim licima koja nisu ispunila prethodno propisani uslov - pri čemu za stavljanje van pravne snage tog uslova (promenu tog pravila) nije dato nikakvo, što znači ni objektivno i razumno opravdanje u Obrazloženju Predloga osporenog Zakona (vid. sajt Vlade Republike Srbije https://www.srbija.gov.rs/prikaz/146469) jer ono ne postoji, uzimajući u obzir opšti interes i ratio legis - tj. cilj, značaj i razlog obaveznosti prijavljivanja i evidentiranja oduzete imovine radi utvrđivanja obima i vrednosti te imovine, a što je bilo od suštinskog značaja za donošenje osporenog Zakona (koji cilj je naveden u poglavlju II Obrazloženja Predloga Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine i koji je potvrdio i Ustavni sud u Odluci br. IU-256/2005 od 23.02.2005. godine i Rešenju br. IUz-277/2009 od 22.12.2009. godine kojim nisu prihvaćene inicijative kojima su, između ostalih, osporeni i citirani član: 6., 8. i 9. tog Zakona - vid. sajt Vlade Republike Srbije https://www.srbija.gov.rs/prikaz/43608 i Značaj i važnost prijavljivanja i evidentiranja oduzete imovine u prilogu ove inicijative) - očigledno je da su tim osporenim odredbama Zakona savesni građani koji su prijavili oduzetu imovinu ne samo dovodeni u pravnu zabludu, nego im nije pružena ni pravna sigurnost, tj. saznanje o tome šta je pravno pravilo koje će se primeniti u postupku restitucije u Srbiji, sa kojim će oni moći da usklade svoje ponašanje i sa kojim će bez straha moći da predvide, do stepena koji je razuman u datim okolnostima, posledice koje njihovo ponašanje može prouzrokovati; kao što im nije pruženo ni saznanje o tome u kojim se okolnostima i pod kojim uslovima uopšte kreće ovlašćenje zakonodavca, kao organa javne vlasti, da uredi postupak restitucije u Srbiji i propiše uslove pod kojim se mogu podnositi zahtevi za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine, već je taj postupak učinjen potpuno neizvesnim i nepredvidivim, takođe na osnovu definicije autonomnog pojma zakona (vid. Rešenja Ustavnog suda: br. IUz-107/2011 od 24.11.2011. godine i br. IUz-172/2008 od 05.04.2012. godine i Odluku Ustavnog suda br. IUz-920/2012 od 26.12.2013. godine). Iz tog razloga su ti savesni građani postali žrtvama tog postupka i pretrpeli sledeće, višestruko štetne posledice i povredu njihovih Ustavom zajamčenih ljudskih prava:

1) Da taj uslov, kao pravno pravilo, nije bio propisan Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, n e s p o r n o je da tih 105.096 savesnih građana koji su prijavili oduzetu imovinu i kojima je Republička direkcija za imovinu Republike Srbije izdala potvrde o prijavljenoj imovini, s v a k a k o ne bi pri elementarnom, zdravorazumskom rasuđivanju trošili svoje dragoceno vreme i novac na ispunjenje tog uslova (tj. na prijavljivanje oduzete imovine u propisanom roku) - niti bi u tom cilju: angažovali advokate, vodili upravne postupke pred tom Direkcijom i pred drugim državnim organima radi obezbeđivanja brojnih dokumenata propisanih članom 5. tog Zakona (uzimajući u obzir i da se tako dobijena dokumenta iz katastra i matičnih knjiga koja su im vraćena na osnovu člana 64. osporenog Zakona, nisu mogla koristiti i u postupcima po tom Zakonu, jer im je u međuvremenu istekao rok važenja) - kao što ni 798 nesavesnih lica koja su prijavila oduzetu imovinu nakon isteka propisanog roka, ne bi radi ispunjena tog uslova dodatno trošila svoje vreme i novac u postupcima pred Upravnim i Vrhovnim sudom koji su sve njihove tužbe odbili (vid. dopise Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije Broj: 462-27/2009 od 22.05.2009. godine i Broj: 462-2818/2013-01 od 30.10.2013. godine u prilogu).

2) Naročito ti savesni i odgovorni građani sve to ne bi činili da su znali da će taj uslov osporenim članom 66. Zakona prestati da važi, uzimajući u obzir drugu, ogromnu, štetnu posledicu do koje je to prijavljivanje i evidentiranje oduzete imovine po njih proizvelo, tj. ne samo do brojnih, ograničavajućih odredbi Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju na osnovu kojih se pojedina, prethodno prijavljena oduzeta imovina ne vraća nego obeštećuje (vid. član 8., 18., 22., 25., 27. stav 2., 28. stav 1. i 29. stav 2. i 3. Zakona), već što je još gore, i do onih odredbi tog Zakona kojima je faktički isključeno i samo pravo na vraćanje ili obeštećenje prethodno prijavljene, oduzete imovine (vid. član 2. i 6. stav 2. i 3. Zakona) - čime su ti savesni građani, paradoksalno, postali žrtvama sopstvenog, odgovornog ponašanja i poštovanja Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, pri čemu je njihovo poverenje u vladavinu prava i pravnu sigurnost država na taj način grubo izneverila, poručujući im da zakone ne treba poštovati i da su faktički sami krivi što im prijavljena imovina osporenim Zakonom uopšte neće biti vraćena ili obeštećena, ili će im vraćanje oduzete imovine biti ograničeno na različite načine (?!).

Da navedenim odredbama Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine nije bilo propisano da prijavljivanje oduzete imovine do 30.06.2006. godine predstavlja uslov za podnošenje zahteva po osporenom Zakonu, i da su svi oni koji su po njemu savesno postupili znali da će članom 66. i 41. stav 3. osporenog Zakona taj uslov biti stavljen van pravne snage, a pravo na podnošenje zahteva po tom Zakonu biti dato i nesavesnim licima koja nisu prijavila oduzetu imovinu u roku propisanom Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, nesporno je i da više hiljada građana n i k a k o ne bi prijavili ni 17.911 nepokretnosti oduzetih samo po osnovu eksproprijacije, što čini čak 12,4% od 144.246 ukupno prijavljenih nepokretnosti (vid. podatak dostavljen uz dopis Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije Broj: 462-146/2011-02 od 02.08.2011. god.) - jer je upravo tako veliki broj tih nepokretnosti i bio razlog da članom 6. stav 2. i 3. osporenog Zakona bude ograničeno i faktički isključeno i samo pravo na vraćanje ili obeštećenje imovine oduzete eksproprijacijom, uprkos činjenici da je za tako oduzetu imovinu često dobijena naknada manja od propisane (što znači i od one propisane Zakonima o eksproprijaciji koji su se primenjivali posle 15.02.1968. godine), iz kog razloga je sva ta imovina i prijavljena uz dokaze koji to potvrđuju - već bi prepustili državi da pitanje vraćanja ili obeštećenja imovine oduzete eksproprijacijom za koju nije dobijena zakonita (pravična) naknada, uredi onako kako zna, tj. bez uvida u broj oštećenih građana i obim tako oduzete imovine, jer bi tada ograničenja i isključenja za vraćanje tako oduzete imovine bila s v a k a k o manja od onih propisanih članom 6. stav 2. i 3. osporenog Zakona.

A da tako prijavljena imovina oduzeta eksproprijacijom za koju nije dobijena zakonita (pravična) naknada uopšte neće biti vraćena ili obeštećena članom 6. stav 2. i 3. Zakona, ili će to u najboljem slučaju biti omogućeno neznatnom broju lica u odnosu na ukupan broj svih lica koja su po tom osnovu podnela zahteve Agenciji za restituciju, potvrđuje ne samo restriktivnost tih odredbi koja je tako propisana upravo s tim ciljem - iz kog razloga su potpuno neosnovano izjednačene prethodno dobijene naknade u nepokretnostima sa pravom svojine, sa onima sa stanarskim pravom i najširim oblikom pravne vlasti (iako te druge dve naknade uopšte ne propisuju član 58. stav 2. Ustava i član 1. i 16. Zakona o eksproprijaciji koji su danas na pravnoj snazi, prim.) i nije uzeto u obzir da li je dobijena naknada bila manja čak i od one propisane zakonima o eksproprijaciji koji su se primenjivali posle 15.februara 1968. godine (što je takođe suprotno navedenom članu 58. stav 2. Ustava i članu 1. i 16. Zakona o eksproprijaciji), čime je potpuno obesmišljen ratio legis za vraćanje ili obeštećenje imovine oduzete eksproprijacijom (?!) - već na to upućuje i dopis Agencije za restituciju Broj: 446-06-037-39/13/01 od 13.03.2013. godine, po kome ni jednom licu koje je do tada podnelo 1488 zahteva za vraćanje imovine oduzete eksproprijacijom, ta imovina nije vraćena ili obeštećena, već je doneto 56 odbijajućih rešenja. Pri tome ne navodimo novije podatke, jer Agencija u svom dopisu broj: 446-06-037-0000312/2019-01 od 10.04.2019. godine tvrdi da njima ne raspolaže, uprkos prethodno iznetom podatku iz 2013. godine koji to demantuje.

3) Sa druge strane, država ne samo da je osporenim odredbama Zakona omogućila nesavesnim licima koja nisu prijavila oduzetu imovinu da i ona mogu da podnose zahteve za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine, već je i druge zakonske odredbe očigledno propisala po njihovim, ličnim potrebama, jer su samo članom 6. stav 2. i 3. Zakona propisana ograničenja za vraćanje ili obeštećenje imovine oduzete eksproprijacijom po osnovu vrste dobijene naknade i vremena njenog dobijanja, a što nije učinjeno i u odnosu na sve druge pravne osnove oduzimanja imovine kod kojih je takođe dobijena naknada, budući da član 14. stav 1. Zakona propisuje da se naknada koja je na osnovu propisa iz člana 2. ovog zakona isplaćena u novcu ili hartijama od vrednosti bivšem vlasniku, ne uzima u obzir pri utvrđivanju prava na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje. Ovu činjenicu potvrđuje i Obrazloženje predloga osporenog Zakona, u kome za ovakve diskriminatorne i nelogične odredbe nije dato nikakvo obrazloženje jer ono ne postoji, budući da je cilj tih odredbi da se licima bliskim tadašnjoj vlasti omogući vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine po svaku cenu, a da se sa druge strane, licima koja nisu bliska toj vlasti, kojima je imovina oduzeta eksproprijacijom i za koju su dobila naknadu manju od propisane, to pravo neosnovano uskrati (!).

4) Četvrta štetna posledica izmene navedenog uslova, tj. pravnog pravila vezanog za pitanje restitucije u Srbiji proistekla na osnovu osporenog člana 41. stav 3. i 66. Zakona, ogleda se u tome što je ionako ograničeni novčani iznos propisan članom 30. stav 2. i 31. tog Zakona namenjen za obeštećenje oduzete imovine - a koji je takođe proistekao na osnovu prethodnog prijavljivanja oduzete imovine - dodatno umanjen svim licima koja su prijavila oduzetu imovinu na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, davanjem tog novca i licima koja to nisu učinila i nisu ispunila uslov da potražuju oduzetu imovinu na osnovu tog Zakona, a kojima se uprkos tome, oduzeta imovina obeštećuje na osnovu tih spornih zakonskih odredbi i rešenja koja donosi Agencija za restituciju.

5) Ne samo da je osporenim odredbama Zakona narušena vladavina prava i pravna sigurnost građana, nego je njima uspostavljena i četvrta, štetna posledica tj. suštinska neravnopravnost i diskriminacija između: savesnih lica koja su prijavljivanjem oduzete imovine na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine ne samo ispunila zakonski uslov da podnose zahteve po osporenom Zakonu - trošeći pri tom svoje vreme i novac radi ispunjenja tog uslova, angažujući advokate i obraćajući se brojnim državnim organima i sudovima radi prikupljenja neophodne dokumentacije - već su prijavljivanjem oduzete imovine nesporno uticala i na njegovu sadržinu (tj. na njegove brojne, ograničavajuće i isključujuće odredbe, uključujući i član 2. i 6. stav 2. i 3. Zakona), i svih drugih lica koja sve to nisu učinila, a kojima je uprkos tome, članom 41. stav 3. i 66. osporenog Zakona omogućeno pravo na podnošenje zahteva za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine, uzimajući u obzir treće shvatanje Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koje se odnosi na zabranu diskriminacije (koje je primenio i Ustavni sud u svojim Rešenjima: br. IUz-429/2011 od 18.04.2013. godine i br. IUz-462/2011 od 11.04.2013. godine kojima je odbacio inicijative kojima je iz drugih razloga osporavan isti Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju) i koje utvrđuje da se kršenje načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koje se odnosi na uživanje prava i sloboda predviđenih istom konvencijom, bez ikakve diskriminacije, krši ne samo onda kada države ugovornice različito tretiraju lica koja se nađu u analognim situacijama, a da se pritom ne navedu objektivna i razumna opravdanja, već i onda kada države ugovornice bez objektivnog i razumnog opravdanja ne tretiraju različito ljude koji se nalaze u bitno različitim situacijama, odnosno da jednako postupanje u različitim situacijama znači suštinsku neravnopravnost u ostvarivanju prava koje je u pitanju - kao što je to i ovde slučaj, jer ne postoji objektivno i razumno opravdanje za ne tretiranje navedenih lica koja se nalaze u bitno različitoj situaciji na različit način, odnosno za jednako postupanje prema tim licima koja se očigledno nalaze u različitoj situaciji, a koja su osporenim odredbama Zakona neosnovano i nedozvoljeno izjednačena i time suštinski neravnopravna u ostvarivanju prava na restituciju i na podnošenje zahteva za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine (?!).

Pri tome treba uzeti u obzir i da je rok za prijavljivanje oduzete imovine propisan članom 6. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine iznosio čak godinu dana, kao i da su se i nakon isteka tog roka navedenoj Republičkoj direkciji mogla dostaviti dokumenta propisana članom 5. tog Zakona saglasno članu 58. Zakona o opštem upravnom postupku ("Sl. list SRJ", br. 33/97 i 31/2001 i "Sl. glasnik RS", br. 30/2010) koji je tada bio na pravnoj snazi - koje činjenice dodatno potvrđuju da ne postoji nikakvo opravdanje za neprijavljivanje oduzete imovine po tom Zakonu i za davanje prava na podnošenje zahteva za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine i nesavesnim licima koja nisu prijavila oduzetu imovinu po tom Zakonu, iz kog razloga ne postoji ni objektivno i razumno opravdanje za jednako tretiranje tih lica sa savesnim licima koja su prijavila oduzetu imovinu i koja se upravo zbog toga i nalaze u bitno različitoj situaciji, čime je uspostavljena suštinska neravnopravnost između te dve grupe lica.

Podsećamo da je opšta zabrana diskriminacije propisana i Protokolom 12 uz navedenu Konvenciju, koji propisuje da se uživanje svakog prava koje zakon predviđa (što znači i prava na vraćanje i obeštećenje oduzete imovine koje propisuje osporeni Zakon, prim.) mora obezbediti bez diskriminacije po bilo kom osnovu (kao što je pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, povezanost s nekom nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili drugi status), kao i da javne vlasti ne smeju ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima kao što su oni prethodno pomenuti - a što osporenim Zakonom takođe nije omogućeno, već je zakonodavac tu diskriminaciju nedozvoljeno dozvolio i uspostavio na prethodno opisan način, pri čemu je na nejednak način propisivao i zakonske odredbe prilagođavajući ih potrebama nesavesnih lica, kao što je to prethodno i dokazano u odnosu na propise kojima je imovina oduzeta.

Pored toga, zabrana diskriminacije propisana je i članom 21. Ustava, koji propisuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima - a što osporenim odredbama Zakona nije omogućeno, već je njima: sa jedne strane, uspostavljena posredna diskriminacija, tako što su lica koja su prijavila oduzetu imovinu do 30.06.2006. godine i koja su na taj način ispunila uslov da mogu da podnose zahtev za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine, nedozvoljeno izjednačena sa licima koja to nisu učinila; a sa druge strane, uspostavljena je i neposredna diskriminacija, jer je dobijena naknada, kao ograničenje za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine, uzeta u obzir samo kod Zakona o eksproprijaciji, a ne i kod drugih zakona navedenih u članu 2. osporenog Zakona.

Konačno, osporenim odredbama Zakona povređeno je i načelo jednakih prava i obaveza propisano članom 8. Zakona o zabrani diskriminacije, koji propisuje da povreda tog načela postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje - tako što je obaveza prijavljivanja oduzete imovine, kao uslova za podnošenje zahteva za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine po osporenom Zakonu, nametnuta samo savesnim licima koja su postupila po Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju propisanim oduzete imovine, a koja obaveza očigledno nije nametnuta i nesavesnim licima koja to nisu učinila, a kojima je uprkos tome, omogućeno podnošenje tih zahteva iako ne postoji dopušten i opravdan cilj koji se time želi postići, izuzev da se nepoštovanje zakona afirmiše kao društveno poželjno ponašanje, koje pri tom proizvodi i brojne, štetne posledice po savesne građane koje se navode u ovoj Inicijativi.

6) Iz istih, prethodno navedenih razloga nepoštovanja uslova propisanog Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine i izmenom tog pravnog pravila propisivanjem osporenog člana 41. stav 3. i 66. Zakona, država je povredila i članom 36. stav 1. Ustava zajamčeno ljudsko pravo na jednaku zaštitu prava pred Agencijom za restituciju (kao državnim organom koji na osnovu člana 40. stav 1. osporenog Zakona vodi postupke po podnetim zahtevima za vraćanje imovine preko područnih jedinica, u skladu sa tim Zakonom i zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak) - jer tu suštinsku nejednakost koju je država uspostavila tim osporenim odredbama Zakona i koja nesporno postoji između prethodno navedenih lica, ta Agencija ne može da spreči, već je svojim već donetim rešenjima ili onim koja će tek doneti (na osnovu člana 47. tog Zakona) uspostavlja i afirmiše u odnosu na lica koja nisu ispunila uslov za potraživanje oduzete imovine, a kojima uprkos tome oduzetu imovinu vraća ili obeštećuje na osnovu onih zakonskih odredbi koje nemaju nikakvo ograničenje ili su propisane po njihovim potrebama.

7) Takođe, nepoštovanjem i izmenom tog propisanog uslova (pravnog pravila), država je osporenim odredbama Zakona savesnim licima koja su prijavila oduzetu imovinu na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, povredila i njihovo članom 37. stav 1. i 2. Ustava zajemčeno ljudsko pravo na pravnu ličnost, po kome, između ostalog, svako lice ima pravnu sposobnost i lice punoletstvom stiče sposobnost da samostalno odlučuje o svojim pravima i obavezama - budući da ostvarivanje tog ljudskog prava, po prirodi stvari, podrazumeva da punoletni građani najpre moraju biti upoznati sa njihovim pravima i obavezama da bi o njima uopšte mogli da odlučuju, a što ovde očigledno nije bio slučaj, jer je saznanje o tome prestalo neopravdanim, bezrazložnim i nerazumnim prestajanjem važenja prethodno utvrđenog uslova propisanog članom 8. tog Zakona od kojeg je zavisilo pravo na podnošenje zahteva za vraćanje oduzete imovine po tom Zakonu - i to nakon što je 105.096 građana taj uslov ispunilo (?!) - čime su svi oni dovedeni u pravnu zabludu i lišeni pravne sposobnosti da samostalno odlučuju o svojim pravima i obavezama vezanim za rešavanje restitucije u Srbiji.

8) Nepoštovanjem i izmenom tog propisanog uslova (pravnog pravila), država je osporenim odredbama Zakona savesnim licima koja su prijavila oduzetu imovinu na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, povredila i njihovo članom 58. stav 3. Ustava zajamčeno ljudsko pravo na imovinu koje propisuje da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine - tako što je pravo na podnošenje zahteva za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine neopravdano dato i licima koja ne poseduju prijave i potvrde o prijavljenoj imovini koje su stečene na osnovu člana 3. i 5. stav 2. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, iz kog razloga kao dokaz o prijavljenoj imovini članom 42. stav 4. osporenog Zakona neosnovano nisu propisane i te potvrde, iako su one stečene isključivo sa tim ciljem njihovog korišćenja, a ne u neke druge svrhe (!).

9) Konačno, nepoštovanjem i izmenom tog propisanog uslova (pravnog pravila), država je osporenim odredbama Zakona savesnim licima koja su prijavila oduzetu imovinu na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, povredila i njihovo članom 23. stav 1. Ustava zajamčeno ljudsko pravo na dostojanstvo, koje je neprikosnoveno i koga su svi dužni da poštuju i štite - što znači i država prilikom rešavanja restitucije u Srbiji i donošenja osporenog Zakona, a što ona nije učinila, jer je prema svim tim licima pokazala apsolutno nepoštovanje i neuvažavanje, dovodeći ih svesno i namerno u pravnu zabludu i poigravajući se na taj način ne samo sa njihovim na Zakonu zasnovanim pravima i obavezama, već i sa njihovom savesnošću i odgovornošću da po tom Zakonu i postupaju - kao sa igračkom koju je nakon što se sa njom poigrala, odbacila kao nezanimljivu (?!). S tim u vezi ukazujemo i da ti savesni građani nisu pokusni kunići i laboratorijski miševi u eksperimentu rešavanja restitucije u Srbiji, niti pristaju da budu marionete koje država može da poteže, kako hoće, u cilju njenog priključenja Evropskoj uniji, budući da je rešavanje restitucije u Srbiji bio jedan od uslova za to priključenje (!). Ove činjenice dokazuje i sledeće mišljenje o ljudskom dostojanstvu (citiramo):

"(...) Dostojanstvo čoveka je unutarnji i istovremeno socijalni zahtev za vrednovanje i poštovanje koji pripada svakom čoveku. Dostojanstvo je svakom čoveku urođeno i ne može se izgubiti. Dostojanstvo čoveka pripada kako nerođenom tako i mrtvom čoveku. Poštovanje dostojanstva čoveka znači da država mora izostaviti sve što šteti tom dostojanstvu. Znači država mora stalno respektovati čoveka kao osobu, ne sme od njega napraviti objekat koji stoji na raspolaganju za državno delovanje i ne sme ga zloupotrebiti kao sredstvo za postizanje cilja. Zaštita dostojanstva čoveka znači da država mora raditi sve da bi se sprečile povrede tog dostojanstva - čak i preko trećeg (...)." (Hermann Avenarius, Mali pravni rečnik, Bonn 1991. godine).

II. Pored povrede prethodno navedenih, Ustavom zajamčenih ljudskih prava građana, osporenim članom 41. stav 3. i 66. Zakona povređeno i pravo na imovinu Republike Srbije koje je zaštićeno Protokolom 1 član 1. uz Konvenciju, tako što je tim odredbama omogućeno da država kao pravno lice - bez ikakvog javnog interesa i suprotno uslovu propisanom članom 8, 9. i 6. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine bez čijeg ispunjenja nije dozvoljeno podnositi zahteve za vraćanje oduzete imovine po osporenom Zakonu - bude lišena sopstvene imovine u korist nesavesnih lica koja nisu prijavila oduzetu imovinu na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, i tako što država i tim licima obeštećuje oduzetu imovinu na osnovu člana 30. i 31. osporenog Zakona, uzimajući u obzir i sledeće činjenice:

Javni (opšti) interes i ratio legis - tj. cilj, važnost i značaj obaveznosti prijavljivanja i evidentiranja oduzete imovine koji je bio od suštinskog značaja za donošenje osporenog Zakona, koji je naveden u poglavlju II Obrazloženja Predloga Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine (koje se odnosi na razloge za donošenje tog Zakona) i koji je potvrdio i Ustavni sud u Rešenju br. IUz-277/2009 od 22.12.2009. godine u odnosu na član: 6, 8. i 9. tog Zakona, a koja akta su na osnovu člana 166. stav 2. Ustava "konačna, izvršna i opšteobavezujuća" - što znači i za predlagača i donosioca Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju;
Dugačak vremenski rok za prijavljivanje oduzete imovine od čak godinu dana propisan članom 6. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine;
Mogućnost da su se i nakon podnošenja prijava oduzete imovine po tom Zakonu, Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije mogla dostaviti dokumenta propisana članom 5. tog Zakona saglasno članu 58. Zakona o opštem upravnom postupku ("Sl. list SRJ", br. 33/97 i 31/2001 i "Sl. glasnik RS", br. 30/2010) koji je tada bio na pravnoj snazi, ukoliko ona nisu bila pribavljena u vreme podnošenje prijave oduzete imovine.

Navedena odredba Protokola 1 uz Konvenciju propisuje da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava, a član 17. Konvencije koji se odnosi na zloupotrebu prava propisuje da se ništa u toj Konvenciji ne može tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom. Imajući to u vidu, država je osporenim odredbama Zakona ne samo povredila, već i zloupotrebila to svoje pravo na imovinu poigravajući se sa pravom na propisivanje uslova pod kojim može biti lišena sopstvene imovine u korist lica kojima je prethodno ta imovina pripadala - kao sa igračkom (?!). Pri tome, ne postoji nikakav javni (opšti) interes i cilj koji se ostvaruje ukidanjem uslova propisanog Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine - i to nakon što je 105.096 građana po tom uslovu i postupilo (!) - već je cilj tih odredbi višestruko neopravdan: da se na taj način, sa jedne strane zadovolji lični interes nesavesnih lica bliskih tadašnjim vlastima koja nisu postupila po tom Zakonu da i ona mogu da podnose zahteve za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine i da se takvo protivzakonito ponašanje dozvoli, nagradi i afirmiše kao društveno poželjno, a da se sa druge strane pričine brojne, štetne posledice savesnim građanima koji su postupili po tom Zakonu (na način kako je to prethodno i dokazano u tački I. ove Inicijative) i da se umesto ispravljanja istorijske nepravde, tim građanima ponovo pričini nova nepravda - čime je zloupotrebljeno i obesmišljeno i inače potpuno opravdano rešavanje restiticije u Srbiji (!).

Podsećamo i da je Ustavni sud u Odluci br. IUz-138/2016 od 26.04.2018. godine ("Sl. glasnik RS", br. 48/2018) ukazao i na stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu (predmeti Felicia Mihaies protiv Rumunije i Adrian Gavril Sentes protiv Rumunije, od 6.12.2011. godine) koji je taj sud izneo u velikom broju svojih presuda, a tiče se principa proporcionalnosti prilikom ograničavanja prava na imovinu i koji glasi: „mešanje u mirno uživanje imovine mora počivati na principu 'pravične ravnoteže' između zahteva opšteg interesa zajednice i zahteva zaštite osnovnih prava pojedinca. Konkretno, mora postojati razuman odnos proporcionalnosti između sredstava i cilja koji po svim merilima lišava lice njegove imovine. Dok god postoji ovakav odnos, Sud državi priznaje široko diskreciono pravo u izboru sredstava za implementaciju i za utvrđivanje da li su posledice opravdane u javnom interesu." - što ovde očigledno nije slučaj, jer ne postoji nikakva proporcionalnost između: ukidanja Zakonom propisanog uslova - nesporno zasnovanog na javnom interesu vezanom za utvrđivanje obima i vrednosti imovine Republike Srbije (koja je prethodno pripadala drugim licima i koja osporenim Zakonom treba da se vrati tim licima), koji je naveden u Obrazloženju Predloga tog Zakona i koji je potvrdio i Ustavni sud u svojoj Odluci br. IU-256/2005 od 23.02.2006. godine i u Rešenju br. IUz-277/2009 od 22.12.2009. godine - i višestruko neopravdanog cilja koji se ukidanjem tog Zakonom propisanog uslova postiže, kako je to obrazloženo i dokazano u ovoj Inicijativi.

III. Sve prethodno navedeno dokazuje i da osporenim odredbama Zakona nije omogućeno ni da pravni poredak Srbije odrazi svoje jedinstvo regulisanjem društvenih odnosa (u ovom slučaju rešavanja restitucije, prim.) tako da se obezbedi da svi akti i sve norme koje ga čine budu u skladu i da dejstvuju u istom pravcu, ispunjavajući odgovarajuću društvenu funkciju - zaštitu osnovnih prava i interesa pojedinaca, sa jedne strane, odnosno zaštitu i ostvarivanje interesa društva kao celine, sa druge strane (kako je to utvrdio Ustavni sud u svojoj Odluci br. IUz-920/2012 od 26.12.2013. godine u kojoj se pozvao i na definiciju autonomnog pojma zakona), a što je suprotno članu 4. stav 1. i 194. stav 1. Ustava koji propisuje da je pravni poredak (Republike Srbije) jedinstven. Pored toga, tim spornim zakonskim odredbama nije obezbeđena ni vladavina prava, kao osnovna pretpostavka Ustava koja je propisana članom 3. Ustava i koja se, između ostalog, ostvaruje povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (u ovom slučaju Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine) i ustavnim jemstvima ljudskih prava (u ovom slučaju prava na: pravnu ličnost, dostojanstvo, imovinu, jednakost i zabranu diskriminacije).

IV. Osporenim zakonskim odredbama povređen je i član 97. stav 7. Ustava koji propisuje da država Srbija uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine, budući da propisivanje koruptivnih zakonskih odredbi kojima se omogućava da lica koja nisu poštovala zakon (u ovom slučaju Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine) mogu da ostvare neko pravo (u ovom slučaju pravo na podnošenje zahteva za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine po Zakonu o vraćanju i obeštećenju oduzete imovine) očigledno izlazi iz prethodno navedenog ustavnog okvira, jer predstavlja povredu člana 3. Ustava koji propisuje vladavinu prava i ukazuje na postojanje više krivičnih dela propisanih članom 359, 361. i 366. Krivičnog zakonika ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019), uzimajući u obzir i sve prethodno navedeno u ovoj inicijativi. (A ko je sve ostvario ili mogao da ostvari materijalnu korist od propisivanja tih koruptivnih zakonskih odredbi, pored lica kojima je omogućeno da bez ispunjenog zakonskog uslova mogu da podnose zahteve za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine, ovde ne dokazujemo jer to nije predmet ovog postupka.)

V. Osporene zakonske odredbe suprotne su i sledećem shvatanju koje je utvrdio Evropski sud za ljudska prava u Strazburu na osnovu donetih presuda u svom Praktičnom vodiču kroz uslove prihvatljivosti iz 2011. godine na engleskom i srpskom jeziku i u Praktičnom vodiču kroz uvjete dopuštenosti iz 2014. godine na hrvatskom jeziku, a koje se odnosi na legitimno očekivanje vezano za restituciju/povrat imovine (citiramo na svim navedenim jezicima, jer srpski prevod očigledno nije dovoljno precizan):

"e) Restitution of property - 338. The belief that a law previously in force would be changed to an applicant’s advantage cannot be regarded as a form of legitimate expectation for the purposes of Article 1 of Protocol No. 1. There is a difference between a mere hope of restitution, however understandable that hope may be, and a legitimate expectation, which must be of a nature more concrete than a mere hope and be based on a legal provision or a legal act such as a judicial decision (Gratzinger and Gratzingerova v. the Czech Republic (dec.) [GC], § 73, and Maltzan and Others v. Germany (dec.) [GC], § 112).

(e) Restitucija imovine - 338. Verovanje da će zakon koji je ranije biti na snazi biti promenjen u korist podnosioca predstavke ne može se tumačiti kao vid legitimnog očekivanja u smislu člana 1 Protokola br. 1. Postoji razlika između puke nade u restituciju, koliko god da je ta nada shvatljiva, i legitimnog očekivanja, koje po svojoj prirodi mora biti konkretnije od puke nade i mora biti zasnovano na zakonskoj odredbi zakonskog akta kao što je sudska odluka (Gratzinger i Gratzingerova protiv Češke Republike (odl.) [Vv], st. 73; Maltzan i drugi protiv Nemačke (odl.) [Vv], st. 112).

(e) Povrat imovine - 364. Uvjerenje da će se propis koji je prije bio na snazi promijeniti u korist podnositelja ne može se smatrati oblikom legitimnog očekivanja za potrebe članka 1. Protokola br. 1. Postoji razlika između puke nade za povrat imovine, koliko god takva nada bila razumljiva, i legitimnog očekivanja, koje mora biti konkretnije od puke nade i koje se treba temeljiti na odredbi propisa ili pravnom aktu, kao što je sudska odluka (Gratzinger i Gratzingerova protiv Češke Republike [VV], (odluka), stavak 73.; Maltzan i drugi protiv Njemačke [VV] (odluka), stavak 112.)."

Pored toga, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je i u svom Vodiču za član 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava od 31.12.2019. godine u odnosu na legitimno očekivanje vezano za restituciju imovine, između ostalog ponovio prethodno citirano shvatanje iz Praktičnih vodiča kroz uslove prihvatljivosti/uvjete dopuštenosti iz 2011/2014. godine (citiramo): "334. Uverenje da će zakon koji je ranije bio na snazi biti promenjen u korist podnosioca predstavke ne može se smatrati oblikom legitimnog očekivanja u smislu člana 1. Protokola br. 1. Postoji razlika između puke nade u restituciju, koliko god ta nada bila shvatljiva, i legitimnog očekivanja koje po svojoj prirodi mora biti konkretnije od puke nade i mora biti zasnovano na nekoj zakonskoj odredbi ili takvom pravnom aktu kao što je sudska odluka (Gratzinger i Gratzingerova protiv Češke Republike (dec.) [GC], stav 73; Von Maltzan i drugi protiv Nemačke (dec.) [GC], stav 112)."

Polazeći od prethodno citiranih shvatanja Evropskog suda, legitimno očekivanje vezano za restituciju imovine bivšim vlasnicima i njihovim naslednicima stvoreno je po više pravnih osnova, odnosno:

Prethodno citiranim članom: 6, 8 i 9. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine na drugoj strani Inicijative, kojima je propisano da podnošenje prijava oduzete imovine do 30. juna 2006. godine predstavlja uslov bez čijeg ispunjenja nije moguće podnositi zahteve za vraćanje oduzete imovine po zakonu koga je tek trebalo doneti;
Brojnim presudama Upravnog suda kojima je taj Sud odbacio tužbe podnete protiv Republičke direkcije za imovine Republike Srbije zbog neispunjenosti uslova propisanog članom 8. i 9. stav 2. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, čime je i taj Sud faktički potvrdio da je poštovanje prekluzivnog roka propisanog tim Zakonom uslov za podnošenje zahteva za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine po osporenom Zakonu (Presude Upravnog suda koje su objavljene i na njegovom sajtu: 7U18386/10 od 22.04.2010. godine, III-1 U 3289/11 od 29.11.2013. godine, 20 U 28634/10 od 19.04.2012. godine, 1 U.7022/10(2009) od 20.10.2010. godine, 14 U 22597/10 od 08.09.2011. godine, 6 U.3506/2010(2008) od 05.11.2010. godine i III-2 U. 4260/10 (2008) od 15.10.2010. godine). Kao primer za iznetu tvrdnju, navodimo da je u Presudi Broj: 1 U.7022/10(2009) od 20.10.2010. godine Upravni sud, između ostalog, utvrdio i sledeće (citiramo): „Naime, u konkretnom slučaju se radi o apsolutnom i prekluzivnom zakonskom roku za podnošenje prijave. Isti je apsolutan jer je potpuno preciziran, tako što je označen i njegov početak i završetak kalendarskim danom, koji ne ostavlja nikakve nedoumice u pogledu trajanja i kraja roka. Prekluzvan je iz razloga što je određen zakonskim propisom i ne postoji mogućnost njegovog menjanja ili produžavanja voljom stranke ili državnog organa.“ Presudom III-2 U. 4260/10 (2008) od 15.10.2010. godine, Upravni sud je otišao i korak dalje pozivajući se na odluku Ustavnog suda, utvrđujući, između ostalog, i sledeće (citiramo): „Po oceni ovog suda pravilno je osporenim rešenjem odbijena prijava broj 462-00112/2008 od 15.05.2008. godine ovde tužioca, jer je utvrđeno da postoje smetnje za evidentiranje oduzete imovine i izdavanje potvrde o izvršenoj evidenciji, jer prijava nije podneta u periodu od 08.06.2005. godine kada je stupio na snagu Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine pa do 30.06.2006. godine, sa kojim datumom je nastupio gubitak prava podnošenja prijave. Utvrđivanje prekluzivnog roka primereno je cilju zbog kojeg je donet Zakon, a to je da se u određenom roku konačno identifikuje i utvrdi vrednost oduzete imovine, a što navodi i Ustavni sud Republike Srbije u obrazloženju svoje odluke I U broj 256/2005 od 23.02.2006. godine („Službeni glasnik RS“ broj 27/06).“;
Prethodno navedenom Odlukom Ustavnog suda Broj IU-256/2005 od 23. februara 2006. („Službeni glasnik RS“, broj 27/2006), u kojoj je Ustavni sud odbijajući predloge i ne prihvatajući inicijativu za utvrđivanje neustavnosti odredaba čl. 1. do 3. i čl. 6. do 10. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine (u odnosu na sada nevažeći Ustav iz 1990. godine, prim. B. B.), između ostalog, utvrdio i sledeće (citiramo): „Razmatrajući odredbe čl 6., 8. i člana 9. stav 1. Zakona, koje propisuju rok za podnošenje prijave oduzete imovine, odnosno podnošenje prijave u tom roku kao uslov za podnošenje zahteva za povraćaj imovine u skladu sa posebnim zakonom, Ustavni sud je utvrdio da je uređivanje uslova i načina sticanja, prestanka, pa i vraćanja prava svojine i drugih imovinskih prava, u domenu ustavne nadležnosti zakonodavnog organa utvrđene članom 72. stav 1. tačka 4. Ustava, prema kome Republika Srbija uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine, ekonomske i socijalne odnose od opšteg interesa. Propisivanje rokova, odnosno dužine rokova, kao i njihovog dejstva u okviru je nadležnosti za uređivanje određenog prava, u konkretnom slučaju prava na podnošenje zahteva za povraćaj oduzete imovine. Utvrđivanje prekluzivnog roka, čijim se protekom gubi pravo na podnošenje zahteva, primereno je cilju zbog kojeg je donet osporeni Zakon - da se u određenom roku konačno identifikuje i utvrdi vrednost oduzete imovine. Takođe, osporenim zakonskim odredbama, po oceni Suda, nije povređen ni princip ravnopravnosti iz člana 13. Ustava, jer se propisani uslovi i rokovi za prijavljivanje oduzete imovine odnose podjednako na sva fizička lica čija se imovina prijavljuje i evidentira po odredbama ovog zakona.“;
Rešenjem Ustavnog suda Broj IUz-277/2009 od 22.12.2009. godine, kojim je Ustavni sud neprihvatajući inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbi člana 1. i 2. i člana 6. do 10. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, između ostalog, utvrdio i sledeće (citiramo): „Razmatrajući osporene odredbe čl. 6. i 8. i člana 9. stav 2. Zakona, koje propisuju rok za podnošenje prijave oduzete imovine, a što je uslov za buduće podnošenje zahteva za povraćaj imovine u skladu sa posebnim zakonom, Ustavni sud je ocenio da je uređivanje uslova i načina sticanja, prestanka, pa i vraćanja prava svojine i drugih imovinskih prava, u domenu ustavne nadležnosti zakonodavnog organa utvrđene članom 97. tačka 7. Ustava, prema kome Republika Srbija uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine. Propisivanje rokova, kao i njihovog pravnog dejstva, jedan je od osnovnih elemenata za uređivanje sticanja i gubitka određenog prava, a utvrđivanje prekluzivnog roka u osporenom zakonu primereno je cilju zbog kojeg je Zakon donet – da se u propisanom roku konačno identifikuje i utvrdi vrednost oduzete imovine čiji se povraćaj potražuje. Ustavni sud je utvrdio da osporenim odredbama Zakona nije povređen princip jednakosti iz člana 21. Ustava, jer pod istim uslovima i u istim rokovima daju prava svim fizičkim licima kojima je ranije oduzeta imovina da tu imovinu prijave, radi njenog evidentiranja po odredbama ovog zakona, a u cilju ostvarivanja prava na povraćaj.“
Rešenjem Ustavnog suda Broj IUz-119/2008 od 20.04.2011. godine („Sl. glasnik RS“, br. 44/2011) kojim je Ustavni sud neprihvatajući inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima Zakona o vraćanju (restutuciji) imovine crkvama i verskim zajednicama ("Službeni glasnik RS", broj 46/06), između ostalog, utvrdio i sledeće (citiram): „U odnosu na lica kojima treba vratititi imovinu ne postoji različit tretman u pogledu prava na denacionalizaciju - svi oni jednako imaju navedeno pravo, samo što to pravo, prema nahođenju zakonodavca, stiču u različito vreme. ... Sadržina zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine iz 2005. godine nedvosmisleno ukazuje na opredeljenje države Srbije da oduzeta imovina bude vraćena svim nekadašnjim vlasnicima, kako fizičkim, tako i pravnim licima.“;
Sledećim pravnim činjenicama: da su sva akta koja donosi Ustavni sud pravosnažna, jer Ustavom nije propisan ni jedan sud koji bi mogao ukidati ili preispitivati zaključke, rešenja i odluke Ustavnog suda; kao i da član 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu „Sl. glasnik RS“, br. 109/2007, 99/2011, 18/2013 - odluka US, 103/2015, 40/2015 - dr. zakon, 10/2023 i 92/2023) propisuje da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, politike stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda - a što zajedno ukazuje da su prethodno navedena pravosnažna Rešenja Ustavnog suda bila obavezujuća i za Narodnu skupštinu, kao donosioca zakona kojima je uređena restitucija imovine u Srbiji.

Sa druge strane, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je u navedenom Vodiču za član 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava od 31.12.2019. godine utvrdio i druga shvatanja koja se odnose na: vladavinu prava, načelo zakonitosti, pravosnažnost sudskih odluka i pravnu sigurnost vezano za restituciju imovine, a što je takođe od značaja za ovu Inicijativu (citiramo):

"337. Što se tiče sprovođenja preduzetih reformi, vladavina prava na kojoj se zasniva Konvencija i načelo zakonitosti u članu 1. Protokola br. 1. zahtevaju od država ne samo da poštuju i primenjuju, na predvidljiv i dosledan način, zakone koje su donele već i da, što je posledica te dužnosti, osiguraju pravne i praktične uslove za sprovođenje tih reformi (Broniowski protiv Poljske [GC], stav 184).

338. Nekoliko predmeta u oblasti restitucije imovine odnosilo se na to što domaće vlasti nisu izvršile pravnosnažne sudske (ili upravne) odluke. Presuda kojom se vlasti obavezuju da obezbede kompenzaciju, u zemljištu ili novcu, u skladu s domaćim zakonodavstvom na ime restitucije imovinskih prava pruža podnosiocu predstavke utuživ zahtev koji predstavlja „imovinu” u smislu člana 1. Protokola br. 1. (Jasiūniene protiv Litvanije, stav 44). Prema tome, kada postoji pravnosnažna sudska presuda u korist podnosioca privatne tužbe, može da se primeni pojam „legitimnog očekivanja” (Driza protivAlbanije, stav 102).

339. Slično tome, u pilot-presudi Manushaqe Puto i drugi protiv Albanije, stavovi 110–118, Sud je stao na stanovište da je prekršen član 1. Protokola br. 1. uz Konvenciju zbog toga što nije bila izvršena pravnosnažna odluka kojom je podnosiocima predstavke dodeljena kompenzacija na ime restitucije njihove imovine. Neizvršenje pravnosnažnih odluka, u kombinaciji sa ostalim nedostacima rumunskog sistema restitucije imovine dovelo je do povrede člana 1. Protokola br. 1. u predmetu Maria Atanasiu i drugi protiv Rumunije, kao i do primene postupka za donošenje pilot-presude (ibid., stavovi 215–218).

343. Osim toga, neki predmeti koji su izneti pred Sud odnosili su se na nepoštovanje dejstva res judicata pravnosnažne presude usled čega je podnosiocu predstavke poništeno pravo na vlasništvo, i to bez ikakve kompenzacije. U takvim okolnostima, Sud je ustanovio da povreda načela pravne sigurnosti izaziva povredu pretpostavke zakonitosti na osnovu člana 1. Protokola br. 1. (Parvanov i drugi protiv Bugarske, stav 50; Kehaya i drugi protiv Bugarske, stav 76; Chengelyan i drugi protiv Bugarske, stavovi 49–50). Zahtev u pogledu zakonitosti ne podrazumeva samo obavezu povinovanja relevantnim odredbama domaćeg zakonodavstva nego i kompatibilnost s vladavinom prava. Stoga zahtev u pogledu zakonitosti podrazumeva da mora postojati zaštita od proizvoljnog postupanja (Parvanov i drugi protiv Bugarske, stav 44).

344. Prema tome, s obzirom na kontradiktorne stavove domaćih sudova i na propust domaćeg suda da objasni zbog čega odstupa od očigledne logike prethodno donete presude, lišavanje „imovine” ne može biti kompatibilno s vladavinom prava, niti se može smatrati oslobođenim proizvoljnosti, te ono stoga ne može ispuniti zahtev zakonitosti prema članu 1. Protokola br. 1. (Parvanov i drugi protiv Bugarske, stav 50). Slično tome, Sud je po osnovu člana 6. Konvencije konstatovao da su, u konkretnom kontekstu restitucije nacionalizovane imovine u Rumuniji, nepostojanje zakonodavne koherentnosti i protivrečna sudska praksa u tumačenju određenih aspekata Zakona o restituciji stvorili opštu klimu pravne nesigurnosti (Tudor Tudor protiv Rumunije, stav 27)."

Sve prethodno navedeno i citirano dokazuje da Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju očigledno nisu zadovoljena legitimna očekivanja koja su građanima pružena na osnovu shvatanja Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i prethodno navedenih pravnih osnovа, jer taj Zakon ne samo da nije zasnovan na pravno-obavezujućim odredbama članu 8. i 9. stav 2. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine koje propisuju da podnošenje prijave oduzete imovine u smislu ovog zakona ne predstavlja zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje, već uslov da se takav zahtev podnese u skladu sa posebnim zakonom, i da se zahtev za ostvarivanje prava po posebnom zakonu iz stava 1. ovog člana, može podneti samo ako je prijava oduzete imovine podneta u roku iz člana 6. ovog zakona, već nije zasnovan ni na poštovanju pravosnažnih sudskih odluka: Rešenjima Ustavnog suda i Presudama Upravnog suda kojima je taj uslov potvrđen i pred sudskim instancama. To dokazuje da država Srbija nije poštovala i nije primenila na predvidljiv i dosledan način te odredbe Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, niti se povinovala tim relevantnim odredbama domaćeg zakonodavstva u cilju obezbeđivanja: zakonitosti, vladavine prava i pravne sigurnosti, već je spornim članom 41. stav 3. i 66. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju - bez ikakvog obrazloženja, opravdanog razloga i javnog interesa (?!) - pravo na podnošenje zahteva za vraćanje oduzete imovine dala i licima koja nisu ispunila uslov propisan članom 8. i 9. stav 2. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine (čije tužbe je zbog neispunjenja tog uslova odbiо Upravni sud svojim prethodno navedenim pravosnažnim Presudama) i taj uslov stavila van pravne snage. Sa druge strane, ograničavajućim ili iskljičujućim odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (na koje je prethodno ukazano u delu I. Inicijative) nije omogućeno ni da sva oduzeta imovina bude vraćena bivšim vlasnicima i njihovim naslednicima samo u različito vreme, kako je to utvrdio Ustavni sud u svom prethodno citiranom, pravosnažnom Rešenju - koja činjenica takođe dokazuje da Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nije zasnovan na shvatanjima tog Evropskog suda. Nepoštovanjem tih shvatanja Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, ne samo da su povređena brojna, Ustavom zajamčena ljudska prava savesnih građana koja su prijavila oduzetu imovinu (na isti način kako je to obrazloženo i dokazano u delu I. Inicijative), već je iz tog razloga Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju suprotan i sledećim odredbama Ustava: članu 16. stav 2. koji, između ostalog, propisuje da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju; članu 18. stav 3. koji propisuje da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, kao i članu 194. stav 4. i 5. koji, između ostalog, propisuje da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije i da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.

Na kraju ukazujemo, i da činjenica da je Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju lex specijalis u odnosu na Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine kao lex generalis, nije od značaja u ovom postupku, jer se lex specijalisom mogu derogirati odredbe opšteg zakona, ali se njime ne može derograti i Ustav, budući da je svaki lex specijalis, kako mu i samo ime kaže, i dalje lex odnosno zakon, što znači da on mora biti u skladu sa Ustavom i sa potvrđenim, međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava koji su deo pravnog poretka Republike Srbije i koji se neposredno primenjuju na osnovu člana: 16. stav 2, 18. stav 3. i 194. stav 3, 4. i 5. Ustava - a što ovaj lex specijalis nije, kako je to i dokazano u ovoj Inicijativi.

A koliku su štetu pretrpeli savesni građani od takvog, protivustavnog i koruptivnog rešavanja restitucije u Srbiji, dokazuje i Izveštaj o 10 godina rada Agencije za restituciju koji je objavljen na njenom sajtu https://www.restitucija.gov.rs/ i gde je u delu tog Izveštaja (na stranama 20 i 23), između ostalog, navedeno i da je zaključno sa 1. avgustom 2022. godine, u odnosu na ukupno 76.726 podnetih zahteva za vraćanje oduzete imovine odnosno obeštećenje, 6823 zaključka o spajanju postupka i 861 zaključka o razdvajanju postupka (što znači oko 65.000 predmeta, prim. inicijatora), doneto čak 13.016 odbijajućih rešenja i 9043 zaključka o odbacivanju zahteva - što znači ukupno 22.059 akata - pri čemu je broj oštećenih građana mnogo veći, jer se najveći broj tih akata ne odnosi samo jedno lice, već na više njih, i povećavaće se sve dok Agencija za restituciju ne okonča svoj rad po svim dostavljenim zahtevima za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine (!).

Na osnovu svega prethodno iznetog u ovoj Inicijativi zakučujemo, ne samo da je neopravdanom i neosnovanom promenom Zakonom utvrđenog pravnog pravila (uslova) vezanog za rešavanje pitanja restitucije u Srbiji država povredila: jedinstvo pravnog poretka, vladavinu prava, pravnu sigurnost, prethodno navedena osnovna, Ustavom zajamčena ljudska prava lica koja su prijavila oduzetu imovinu na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, kao i sopstveno pravo na imovinu, već nam je uskratila i poverenje u njenu sposobnost da uopšte može da uredi to pitanje saglasno: odredbama Ustava, navedene Konvencije i shvatanjima Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i Ustavnog suda koja se odnose na: definiciju autonomnog pojma zakona, restituciju, zabranu diskriminacije i zaštitu imovine - koje činjenice dokazuju njenu apsolutnu neodgovornost, naročito uzimajući u obzir da su Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine i Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju doneti u cilju priključivanja Srbije Evropskoj uniji, u kojoj takvo grubo i sistemsko nepoštovanje ljudskih prava i prakse sopstvenog Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, ne postoji.

Napomene:

- Inicijativa u obliku u kom je objavljena na ovom sajtu nije predata Ustavnom sudu, jer ne sadrži potpise lica koja su je podržala, već samo njihova imena i prezimena, a što je suprotno članu 51. Zakona o Ustavnom sudu, već sam je u svoje ime i u suštinski istom tekstu podnela Ustavnom sudu, tako što sam 23.11.2023. godine podnela osnovni tekst Inicijative koji sam zatim izmenila i dopunila podnescima od: 08.03.2024. godine, 09.05.2024. godine i 27.02.2025. godine.

- Ustavni sud je Zaključkom Broj: IUz-200/2023 koji je donelo Malo veće u sastavu: Gordana Ajnšpiler Popović, predsednik veća i sudije Vesna Ilić Prelić (sudija izvestiteljka, prim. B. B.) i dr Vladan Petrov na sednici održanoj 17.12.2024. godine, a koji mi je dostavljen aktom Suda od 03.03.2025. godine, odbacilo prethodno navedenu Inicijativu za pokretanje postupka ocene člana 41. stav 3. i člana 66. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a što je Ustavni sud učinio tako što je u tom Zaključku ignorisao i nije poštovao s v e ustavno-pravne razloge na kojima su zasnovane ta Inicijativa i njene dve izmene i dopune, budući da nije poštovao n i j e d n u od ukupno 14, na osnovu člana 166. stav 2. Ustava i člana 7. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu „konačnih, izvršnih, i opšteobavezujućih“ odluka ili rešenja Ustavnog suda koja se odnose na: definiciju autonomnog pojma zakona, prijavljivanje i evidentiranje oduzete imovine, restituciju, zabranu diskriminacije, zaštitu imovine i jedinstvo pravnog poretka, a koje je na osnovu člana 171. stav 1. Ustava „svako dužan da poštuje i izvršava“; niti je poštovao i j e d n o od ukupno 4, pravno-obavezujućih shvatanja Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koja se odnose na: definiciju autonomnog pojma zakona, restituciju, zabranu diskriminacije i zaštitu imovine, a koja je Ustavni sud na osnovu člana 16. stav 2. Ustava bio obavezan „neposredno da primeni“ (?!). Iz tog razloga, Ustavni sud u tom Zaključku, logično, nije poštovao ni 5 Ustavom zajamčenih, ljudskih prava na: zaštitu imovine, pravnu ličnost, jednaku zaštitu prava, zabranu diskriminacije i dostojanstvo čak 105.098. lica koja su u roku propisanom Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine prijavila oduzetu imovinu, od kojih je najmanje 22.000 lica samo do 01. avgusta 2022. godine zbog prijavljivanja oduzete imovine lišeno samog prava na vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine po Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju; niti je poštovao 4 Ustavom zajamčenih, ljudskih prava na: pravično suđenje, jednaku zaštitu prava, zabranu diskriminacije i dostojanstvo inicijatora tog postupka - a koja prava je Ustavni sud saglasno članu 18. stav 1. Ustava takođe morao „neposredno da primeni“ i da na osnovu člana 18. stav 3. Ustava „odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumači u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje“ - što znači i saglasno standardima uspostavljenim Evropskom konvencijom i praksom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu - a ne da, suprotno tim standardima, te odredbe tumači u korist zakonodavca koji je propisao koruptivne, zakonske odredbe, kao i lica koja nisu poštovala uslov propisan Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine.

Na taj način, Ustavni sud tim Zaključkom nije poštovao ni član 3. Ustava koji propisuje da je „vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava, da ona počiva na neotuđivim ljudskim pravima i da se, između ostalog, ostvaruje i ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu“; kao što nije poštovao ni „podelu vlasti na zakonodavnu, izršnu i sudsku“ i čiji „odnos se zasniva na međusobnom proveravanju i ravnoteži“, kako to propisuje član 4. stav 2. i 3. Ustava, jer je dozvolio zakonodavcu da osporenim odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju može da menja i ispravlja ono što je prethodno utvrdila sudska vlast, odnosno što su utvrdili: Ustavni sud svojim „konačnim, izvršnim i opšteobavezujućim“ Rešenjem u postupku ocene Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, i što su utrdili Upravni i Vrhovni sud u svojim brojnim, pravnosnažnim i izvršnim Presudama postupajući po tužbama podnetim na osnovu tog Zakona; pri čemu je u svim, tim aktima utvrđen značaj prokluzivnog roka u kome je morao biti ispunjen uslov propisan tim Zakonom, za ostvarivanje samog prava na vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine, iz kog razloga je Upravni sud u jednoj od tih Presuda utvrdio i "nemogućnost menjanja ili produžavanja tog prokluzivnog roka voljom stranke ili d r ž a v n o g o r g a n a, jer je isti apsolutan, budući da je potpuno preciziran tim Zakonom" (?!).Te činjenice dokazuju ne samo da osporenim, zakonskim odredbama nije moguće davanje prava na podnošenje zahteva za vraćanje oduzete imovine i licima koja u tom prokluzivnom roku nisu prijavila oduzetu imovinu - već dokazuju i protivustavnost postupanja Ustavnog suda u tom Zaključku koji je te zakonske odredbe, uprkos tome, dozvolio (?!).

Iz svih navedenih razloga, taj Zaključak Ustavnog suda u istoriji Ustavnog suda i srpskog pravosuđa predstavlja nezabeleženi primer: odsustva vladavine prava, kršenja Ustava i zakona od strane navedenih sudija i nn lica, obrađivača tog predmeta, kao i zloupotrebu njihovih službenih položaja, s ciljem da koruptivni član 41. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju trajno ostane u pravnom poretku Srbije, i da se tim zakonskim odredbama - potpuno n e o p r a v d a n o, n e r a z u m n o i bez ikakvog, stvarnog, javnog interesa - dovedu u isti pravni položaj i istu situaciju dve različite grupe lica, kao pravni subjekti, koje se zbog toga nalaze u suštinski različitoj situaciji, odnosno: 1) lica koja nisu poštovala Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, koja u prokluzivnom roku od č a k 13 meseci nisu ispunila uslov propisan tim Zakonom, koja iz tih razloga ne poseduju potvrde o prijavljenoj imovini Republičke direkcije za imovinu, već poseduju 798 pravnosnažnih i izvršnih akata te Direkcije kojima nisu prihvaćene njihove prijave oduzete imovine, čije sve tužbe podnete protiv te Direkcije zbog neprijavljivanja oduzete imovine u Zakonom propisanom, prokluzivnom roku su pravnosnažnim i izvršnim Presudama odbacili Upravni i Vrhovni sud, čiju inicijativu kojom je osporen taj uslov propisan članom: 6, 8. i 9. Zakona prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine je svojim Rešenjem odbacio Ustavni sud (potvrđujući na taj način ustavnost i zakonitost tog uslova i tih zakonskih odredbi), i koja lica zbog svega toga ni na koji način nisu uticala na propisivanje onih odredbi Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju kojima se u potpunosti isključuje, ili na razne načine ograničava pravo na vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine; i 2) lica koja su poštovala Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, koja su u prokluzivnom roku propisanom tim Zakonom taj uslov ispunila, koja poseduju potvrde o prijavljenoj imovini Republičke direkcije za imovinu (ali čije korišćenje nedozvoljeno nije propisano članom 42. stav 2. i 3. osporenog Zakona), koja te presude Upravnog i Vrhovnog suda i to Rešenje Ustavnog suda ne poseduju, i koja su prijavljivanjem oduzete imovine n e s p o r n o uticala i na propisivanje onih odredbi Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju kojima se u potpunosti isključuje, ili na razne načine ograničava pravo na vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine, a što je posledica detaljne, petogodišnje analize sve prijavljene, oduzete imovine od strane Ministarstva finansija koje je i izradilo Nacrt tog Zakona i Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije kojoj je prijavljena i evidentirana oduzeta imovina. Krajnja posledica takvog nedozvoljenog izjednačavanja te dve grupe lica, je apsurdna činjenica da danas u Srbiji postoje lica koja nisu ispunila taj Zakonom propisani uslov, a kojima je, uprkos tome, već vraćena ili obeštećena oduzeta imovina, ili će se to dogoditi dok Agencija za restituciju ne okonča svoj rad po svim podnetim zahtevima za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine - a da sa druge strane, postoje desetine hiljada lica koja su taj uslov ispunila, a koja su samo zbog toga, paradoksalno, lišena samog prava na vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine, i čiji broj se će se povećavati do okončanja rada te Agencije po tim podnetim zahtevima (?!).

Tim Zaključkom je Ustavni sud dao i nemerljiv i revolucionaran doprinos pravnoj i političkoj teoriji i praksi, poručujući da zakoni ne služe da se njima pravno uredi neka oblast u skladu sa načelom vladavine prava, kojom se štiti pravna sigurnost lica koja poštuju zakon, već upravo suprotno, da zakoni služe propisivanju koruptivnih odredbi kojima se štite i nagrađuju lica koja zakon ne poštuju, tako što im se obezbeđuje neko pravo koje se aktima Ustavnog suda čak uzdiže i na nivo nekakvog, „nespornog, javnog interesa“ - a koji niko drugi, pri zdravom razumu ne vidi (!) - i što ne postoji ni u jednoj normalnoj, pravno uređenoj državi u svetu u kojoj postoji vladavina prava, i gde se aktima Ustavnog suda ne šalju poruke: da je dozvoljeno uspostavljanje jednakosti na nepoštovanju zakona, da se nepoštovanje zakona isplati, da je ono prihvatljivo društveno ponašanje, ali i da su lica koja poštuju zakon, zbog toga sama kriva i odgovorna što im se to pravo uskraćuje ili ograničava (?!).

Šta više, tim Zaključkom Ustavni sud je poslao i jasnu poruku svim savesnim i odgovornim građanima koji su ispunili taj Zakonom propisani uslov da od zloupotreba zakonodavne, izvršne i sudske vlasti nema ko da ih zaštiti, ali i da sa druge strane, država Srbija u XXI. veku sa njima može da radi bukvalno šta god hoće, zloupotrebljavajući ih na svom putu ka Evropskoj uniji kao sopstvene robove koji nemaju baš nikakva, Ustavom zajamčena, ljudska prava - ili još gore, kao pokusne kuniće i laboratorijske miševe u eksperimentu rešavanja restitucije kroz dva međusobno uslovljena, a neusklađena Zakona; tretirajući pri tom jedan Zakonom propisani uslov - koji je, paradoksalno, i dalje na pravnoj snazi i čiju ustavnost i zakonitost je svojim Rešenjem potvrdio i Ustavni sud (!) - na način čuvene replike iz filma Branka Baletića „Balkan ekspres“: „jesam muzičar - nisam muzičar“, odnosno: „jeste uslov - nije uslov“, „jeste opšteobavezujuće - nije opšteobavezujuće“ i „jeste diskriminacija - nije diskriminacija“, a sebe na način: „jesam nadležan da odlučujem - nisam nadležan da odlučujem“ i „jesam nešto prethodno utvrdio - nisam ništa prethodno utvrdio“ - sa tom razlikom, što umetnička sloboda takvu nedoslednost i kontradiktornost dozvoljava, a postupanje Ustavnog suda nesporno isključuje (?!).

Takođe, tim Zaključkom je Ustavni sud poslao poruku i svim inicijatorima i ovlašćenim predlagačima koji pokreću postupke ocene propisa pred Ustavnim sudom, da Ustavni sud u svojoj nedozvoljenoj nameri da ne poštuje opšteobavezujuća shvatanja Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i sopstvene, prethodno donete Odluke i Rešenja, može nesmetano, i bez ikakvih dokaza da ih i neistinito optužuje da navodno nešto pogrešno tumače, a da ta lica od tih lažnih optužbi čak ne mogu sudskim putem da zaštite ni svoj ugled i čast i svoje dostojanstvo, jer ih u tome sprečavaju član 14. stav 2. Krivičnog zakonika i član 4. Zakonika o krivičnom postupku - bez obzira što u postupanju tih sudija nesumnjivo postoji osnov postojanja ne jednog, nego najmanje s e d a m krivičnih dela; kao što ne mogu da zaštite ni sva druga, Ustavom zajamčena, ljudska prava koja su im takvim aktima Ustavnog suda povređena i o čijoj povredi ni jedan sud, uključujući i Ustavni, n i k a d a nije odlučivao - a koju zaštitu imaju svi drugi građani u odnosu na sve druge postupke koji se vode pred svim drugim sudovima - jer se Ustavni sud svojim stavom Su broj: I - 8/3 - 09 od 5. februara 2009. godine postarao da protiv njegovih odluka, rešenja i zaključaka nije moguće podnositi čak ni ustavnu žalbu, iako to ne propisuje i ne isključuje član 170. Ustava (?!).

Konačno, tim Zaključkom u kome Ustavni sud nedozvoljeno nije poštovao svoje brojne i opšteobavezujuće Odluke i Rešenja i brojna i obavezujuća shvatanja Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, a na kojima su zasnovane ta Inicijativa i njene dve izmene i dopune - iako su se na osnovu člana 11. stav 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu sudije koje su donele taj Zaključak, prilikom stupanja na dužnost pred predsednikom Narodne skupštine zaklele „da će se u svom radu pridržavati Ustava i zakona i da će svoju dužnost obavljati časno, savesno i nepristrasno“ (!) - Ustavni sud je, paradoksalno, široko otvorio vrata samovlašću i pravnoj anarhiji, odnosno dao pravo ne samo sebi, već i svakom drugom - počevši od građana pa do svih drugih, državnih organa u Srbiji - da takođe ne mora da poštuje te sudske odluke i ta shvatanja, polazeći od „jednakosti svih pred Ustavom i zakonom“ i „jednake zaštite prava pred sudovima, državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja, organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave“, a koje propisuju član 21. i član 36. stav 1. Ustava (?!).

Najveću odgovornost u donošenju tog protivustavnog i protivzakonitog Zaključka svakako ima sudija Vesna Ilić Prelić, ne samo zato što je kao sudija izvestiteljka odobrila tekst tog Zaključka koji je pripremilo i izradilo nn lice, obrađivač tog predmeta na osnovu člana 26. tačke 2) i 3) Poslovnika o radu Ustavnog suda, već i zato što je jedino ona, za razliku od preostale dve sudije, bila i sudija Velikog veća Ustavnog suda koje je prethodno donelo Rešenje kojim je ocenilo druge odredbe istog Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a u kome je Ustavni sud pravilno naveo i primenio shvatanja Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koja se odnose na zabranu diskriminacije - a što Sud nije učinio i u tom Zaključku, već je inicijatora paušalno, i bez ikakvih dokaza neistinito optužio da navodno ta shvatanja pogrešno tumači, ostavljajući svakome ko sa njima nije upoznat i ko nije je čitao tu Inicijativu da nagađa: šta je zaista utvrdio taj Evropski sud kada je zabrana diskriminacije u pitanju; šta je Ustavni sud utvrdio u tom, i u drugom Rešenju koje je prethodno doneo, a u kojima je takođe ocenio druge odredbe istog Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju; i konačno, šta je inicijator naveo u toj Inicijativi, pozivajući se upravo na ta shvatanja iz tih Rešenja koja su u Inicijativi i citirana. Pri tome su sudija izvestiteljka i preostale dve sudije koje su učestvovale u donošenju tog Zaključka takođe morale znati da je taj Zaključak suprotan i trećem Rešenju u kojem je Ustavni sud predhodno ocenio i neke odredbe Zakona o vraćanju (restituciji) imovine i crkvama i verskim zajednicama, jer ni u tom Rešenju Ustavni sud nije utvrdio ono što je utvrdio u tom Zaključku kada je zabrana diskriminacije u pitanju, već je utvrdio nešto potpuno suprotno, ne omogućavajući različitim kategorijama lica ista prava pred osporenim Zakonom. Na taj način su tim Zaključkom te tri sudije Ustavnog suda, paradoksalno, pričinile i najteži mogući oblik diskriminacije koju propisuju član 13. tačke 2), 5) i 7) Zakona o zabrani diskriminacije, polazeći od nadležnosti, mesta i uloge Ustavnog suda u pravnom poretku Srbije, u odnosu na sve druge organe javne vlasti u toj državi (?!).

Sa druge strane, sve sudije koje su učestvovale u donošenju tog Zaključka takođe su odgovorne i iz razloga što su očigledno bez ikakvog, ličnog uvida u tu Inicijativu i njene dve izmene i dopune - a koje su im nesporno bile dostupne u papirnom obliku i putem elektronske baze Ustavnog suda - dale puno poverenje tekstu tog Zaključka koji je izradilo i pripremilo nn lice, obrađivač tog predmeta i koji je odobrila sudija izvestiteljka - jer da su taj uvid stvarno i imale, onda kao „istaknuti pravnici sa sa najmanje 40 godina života i 15 godina iskustva u pravnoj struci“, kako ih propisuje član 172. stav 5. Ustava, svakako sebi ne bi dozvolile ne samo ono što je prethodno navedeno kada je zabrana diskriminacje u pitanju, već ne bi dozvolile ni da u tom Zaključku učine sledeće: da navedu potpuno neistinite podatke koji nesporno ne postoje u Inicijativi i njenim izmenama i dopunama; da ne navedu sve važne podatke koji su navedeni u tim aktima; da na taj način čak proglase „nespornim javnim interesom“ davanje prava na vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine i licima koja nisu ispunila jedan Zakonom propisani uslov koji je ispunilo č a k 105.098 građana; i da sve to nedozvoljeno učine nakon što je ustavnost i zakonitost tog uslova prethodno potvrdio i Ustavni sud svojim „konačnim, izvršnim i opšteobavezujućim“ Rešenjem koje je „svako dužan da poštuje i izvršava“ na osnovu Ustava - što znači i zakonodavac prilikom propisivanja osporenog Zakona i Ustavni sud prilikom ocene tog Zakona - i nakon što su Upravni i Vrhovni sud sa više pravnosnažnih i izvršnih Presuda odbacili tužbe koje su podnela lica koja u Zakonom propisanom, prokluzivnom roku nisu ispunila taj uslov - a koje činjenice su navedene u toj Inicijativi i njenoj dopuni, kao što je navedeno i u kakvoj su vezi sve te sudske odluke sa shvatanjima Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu kada je restitucija u pitanju, pozivanjem na shvatanja tog Evropskog suda koja su u toj dopuni Inicijative takođe citirana (?!).

A koliku materijalnu štetu je zahvaljujući tim koruptivnim, zakonskim odredbama i tom Zaključku Ustavnog suda pretrpela ne samo držva Srbija, koja se potpuno neopravdano odrekla sopstvene, na zakonima stečene imovine u korist lica koja nisu ispunila uslov propisan članom 8. i članom 9. stav 2. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine koji je ta ista država i propisala, i kojim licima država i novčano obeštećuje oduzetu imovinu kada ona ne može da se vrati naturalno - već i ogroman broj njenih građana koji su taj uslov ispunili, ali koji su zbog prijavljivanja oduzete imovine lišeni i samog prava na vraćanje ili obeštećenje te imovine, i koji su nedozvoljeno i neopravdano izjednačeni sa licima koja taj uslov nisu ispunila i koja nisu uticala na propisivanje isključijućih i ograničavajućih odredbi osporenog Zakona - znaće se kada država Srbija konačno odluči da se vrati vladavini prava i kada budu upoređene evidencije Republičke direkcije za imovinu kojoj je prijavljena i evidentirana oduzeta imovina, i Agencije za restituciju koja vraća i obeštećenje oduzetu imovinu. Tada će biti jasno i sledeće: ko su lica bliska vlasti koja nisu prijavila oduzetu imovinu, a kojima je, uprkos tome, oduzeta imovina vraćena ili obeštećena; koliki je njihov broj i čime su ona zaslužila pravo na restituciju; da li se među tim licima eventualno nalaze i sledeća lica: ministar finansija i članovi Radne grupe pri Ministarstvu finansija koji su učestvovali u propisivanju tih koruptivnih, zakonskih odredbi, narodni poslanici koji su učestvovali u donošenju tog Zakona, sudije i obrađivač predmeta koja su učestvovali u donošenju tog Zaključka, kao i sva druga lica zaposlena u tim institucijama; i konačno, kolika je ukupna vrednost tako neopravdano vraćene i obeštećene imovine, zbog koje je država tu štetu pretrpela. Tada će se utvrditi i da li je propisivanjem i odobravanjem tih koruptivnih, zakonskih odredbi eventualno stečena i neka druga, materijalna korist izuzev one koja je proistekla iz vraćene ili obeštećene imovine, jer je malo verovatno da je to učinjeno iz altruističkih razloga, u državi koja svake godine pada sve niže na listi percepcije korupcije.

Dok se to ne dogodi, jedino što je već sada jasno, da je najmanje 22.000 građana samo do 01. avgusta 2022. godine oštećeno tim koruptivnim, zakonskim odredbama - jer je toliki broj rešenja i zaključaka donela Agencija za restituciju kojima su odbijeni ili odbačeni zahtevi za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine, a koja su direktna posledica prijavljivanja oduzete imovine - pri čemu je stvarni broj lica koja su oštećena tim aktima višestruko veći od tog broja, ne samo zato što se ta akta u velikom broju odnose na više bivših vlasnika oduzete imovine ili njihovih naslednika, a ne samo na jedno lice, već i zato što Agencija za restituciju još uvek nije okončala svoj rad po svim podnetim zahtevima za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine i što ukazuje da taj broj nije i konačan. Ukupna šteta koju su sva ta lica pretrpela je gotovo neprocenjiva, uzimajući obzir ogromnu vrednost svih nepokretnosti koje tim aktima Agencije za restituciju nisu vraćene ili obeštećene.

Ono što je takođe jasno na osnovu tog Zaključka Ustavnog suda, da je Srbija j e d i n a država koja je restituciju rešila propisivanjem koruptivnih, zakonskih odredbi - jer to nije učinila ni jedna druga evropska država koja je to pitanje do danas rešila (!) - i da joj je to, paradoksalno, dozvolio njen Ustavni sud kao tzk. „branilac i zaštitnik Ustava“, a koji je u tom Zaključku narodski rečeno „hteo i jare i pare“, odnosno da u osporenom Zakonu ostanu sve posledice prijavljivanja oduzete imovine, tj. sve njegove ograničavajuće i isključujuće odredbe, a da istovremeno, pravo na vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine omogući i onim licima koja u prijavljivaju oduzete imovine uopšte nisu učestvovala, ili su to učinila nakon isteka prokluzivnog roka propisanog Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine i koji su prethodno potvrdili Ustavni sud svojim Rešenjem i Upravni i Vrhovni sud svojim Presudama - a što je pravno neodrživo i moguće samo u državi u kojoj ne postoji vladavina prava i koja se u celini svela na Ćacilend, odnosno na paradržavnu tvorevinu u kojoj je u potpunosti suspendovan čitav pravni poredak Srbije (?!).

Na taj način je Srbija postala i j e d i n a evropska država koja restitucijom nije ispravila postojeću, istorijsku nepravdu pričinjenu bivšim vlasnicima i njihovim naslednicima kojima je nakon Drugog svetskog rata oduzeta imovina bez ikakve ili bez pravične (zakonite) naknade - već je osporenim odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i tim Zaključkom Ustavnog suda proizvela novu nepravdu ogromnom broju tih lica, koja su bez ikakve svoje stvarne odgovornosti i krivice lišena i samog prava na vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine (?!). A što se sve, logično, ne bi dogodilo da se ta ista država nije igrala sa propisivanjem uslova pod kojima će biti promenjeno njeno vlasništvo nad imovinom koja je prethodno oduzeta tim licima, i da na taj način nije zloupotrebila ne samo svoju članom 97. stav 7. Ustava propisanu „nadležnost da uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine“ - već i poverenje ogromnog broja svojih građana koji su joj naivno poverovali da je ona sposobna da restutuciju reši u skladu sa standardima i pravilima XXI. veka, a ne pravnim nasiljem i prevarom i obmanom svojih građana. A da su sva ta odgovorna i savesna lica koja su u Zakonom propisanom roku prijavila oduzetu imovinu, znala da će i bez prijavljivanja oduzete imovine biti moguće podnositi zahteve za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine po osporenom Zakonu, onda ni ona - pri svom, zdravom razumu - n i k a k o ne bi prijavila oduzetu imovinu, jer je upravo to i dovelo do ograničavanja ili isključivanja samog prava na vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine; niti bi u tom slučaju sva ta lica bespotrebno trošila svoje dragoceno vreme i novac na angažovanje advokata i na brojne, upravne postupke pred državnim organima radi pribavljanja dokumentacije koja je bila potrebna za prijavljivanje oduzete imovine - već bi prepustila državi Srbiji da sama propiše Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju onako kako ume, može i zna, odnosno na isti onaj način na koji je bez prijavljivanja oduzete imovine prethodno propisala i Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, i koji upravo iz tog razloga i ne sadrži sve one odredbe koje ima osporeni Zakon, a kojima se u potpunosti isključuje ili na razne načine ograničava pravo na vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine!

Na kraju zaključujem, da je taj Zaključak Ustavnog suda suprotan i Komentaru Evropske komisije na Nacrt Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju iz 2011. godine, u kome je polazeći od člana 21. Povelje o osnovnim pravima Evropske unije na više mesta ukazano da Zakon „ne sme praviti diskriminaciju, direktno ili indirektno“ i „da mora poštovati princip jednakosti pred zakonom“, ali i da je „odgovornost za ključne odluke u zakonu i za poštovanje evropskih standarda isključivo na institucijama vlasti u Srbiji“, uzimajući u obzir da zakonodavac i Ustavni sud u tom Zaključku očigledno nisu poštovali brojna, opšteobavezujuća shvatanja Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, kao međunarodne standarde za poštovanje ljudskih prava, uključujući i ono koje se odnosi na zabranu diskriminacije, a koje je prethodno Ustavni sud ispravno naveo i primenio u dva Rešenja kojima su ocenjene druge odredbe istog Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i u Rešenju kojim su ocenjene neke odredbe Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama; niti su poštovali član 8. Zakona o zabrani diskriminacije koji se odnosi na „povredu načela jednakih prava i obaveza“ i koji je u toj Inicijativi takođe citiran (?!).

Budući da u Srbiji ne postoji pravna mogućnost osporavanja tog Zaključka, niti bilo kakva pravna zaštita Ustavom zajamčenih, ljudskih prava inicijatora postupka pred Ustavnim sudom, jer je to posledica manjkavosti i nepreciznosti Ustava i navedenog Stava Ustavnog suda na koje je prethodno ukazano, o koruptivnom i protivustavnim načinu rešavanja restitucije u Srbiji i o nepoštovanju Komentara Evropske komisije i shvatanja Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu biće obavešteni evropski zvaničnici Tonino Picula i Marta Kos i članovi Evropskog parlamenta, uzimajući u obzir da je rešavanje restitucije jedan od uslova priključenja Srbije Evropskoj uniji, kao što je to u Inicijativi i navedeno, ali i da Evropska unija i njena tela godinama unazad, opravdano i istinito, registruju brojne slučajeve odsustva vladavine prava u Srbiji.

Nakon što sledeći saziv Narodne skupštine usvoji novi Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (Zakon o lustraciji) - a što se čini sasvim izvesnim nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, protivzakonitih postupanja vlasti u vezi sa tim događajem, kao i odnosa i postupanja svih proevropskih stranaka u sadašnjem sazivu Narodne skupštine prema tom Zakonu - biće procesuirana sva lica koja su odgovorna za propisivanje tih koruptivnih, zakonskih odredbi, a koja više ne mogu biti krivično gonjena zbog protoka vremena, kao i sve sudije Ustavnog suda koje su učestvovale u donošenju tog, po više pravnih osnova, protivustavnog i protivzakonitog Zaključka, kojim taj Sud ne samo da nije poštovao brojna, Ustavom zajamčena, ljudska prava lica koja su oštećena osporenim Zakonom i inicijatora tog postupka, već očigledno nije poštovao ni međunarodne standarde na osnovu kojih se tumače odredbe o tim ljudskim pravima, jer je tim sudijama jedini cilj bio da po svaku cenu dozvole te kuptivne, zakonske odrebedbe kojima se nagrađuju lica bliska vlastima koja nisu poštovala Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, a kažnjavaju desetine hiljada lica koja su taj Zakon poštovala (?!). U tom postupku biće dokazano ono što sada nije moguće ni pred jednim, državnim organom u Srbiji, odnosno: šta je sve protivustavno, protivzakonito, pogrešno i neistinito utvrdio Ustavni sud u tom Zaključku, šta je sve propustio da utvrdi, a šta je morao da utvrdi Ustavni sud u tom Zaključku, i na koji način je neosnovano i bez ikakvog dokaza u tom Zaključku optužio inicijatora da navodno pogrešno tumači shvatanja Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koja se odnose na zabranu diskriminacije - kako se ne bi dozvolilo da taj Zaključak Ustavnog suda bude vetar u leđa zakonodavcu da i ubuduće propisuje sve što mu padne na pamet, ne vodeći uopšte računa o ustavnom poretku Srbije i vladavini prava. A šta bi sve zakonodavac mogao da propiše oslanjajući se na taj protivustavni i protivzakoniti Zaključak Ustavnog suda kojim je dozvoljeno n e o p r a v d a n o dovođenje u isti pravni položaj potpuno različitih kategorija građana koje se zbog toga nalaze u suštinski različitoj situaciji - kao da je reč o licima koja, naprimer, imaju oči ili kosu različite boje i gde ta lična svojstva, logično, nisu od bilo kakvog značaja za ostvarivanje bilo kog prava, iz kog razloga je i izjednačavanje takvih lica pred svakim, pa i pred Zakonom o vraćanju oduzete imovinske ne i obeštećenju potpuno opravdano i dopušteno - prepuštam imaginaciji onih koji budu čitali taj Zaključak, dok se kao i ja vrlo brzo i sami ne užasnu od posledica do kojih bi to moglo dovesti, uključujući tu ne samo davanje prava na restituciju i licima kojima imovina nije ni oduzeta, već i povredu prava na imovinu u odnosu na visinu poreskih obaveza koje bi nam država ubuduće mogla nametnuti (!) - a što će takođe biti dokazano u tom postupku.

Ovde ću samo navesti da vrhunac svih nedopuštenih postupanja Ustavnog suda vezanih za taj Zaključak, dokazuju i sledeće činjenice: da mi Ustavni sud na osnovu zahteva za pristup informacijama od javnog značaja čak dva puta protivustavno i protivzakonito nije dostavio ime i prezime obrađivača predmeta koji je takođe odgovoran za donošenje tog Zaključka, uzimajući u obzir način na koji funkcioniše Ustavni sud, odnosno član: 24, 26. i 44. Poslovnika o njegovom radu; da mi je taj Zaključak Ustavnog suda dostavljen sa zakašnjenjenjem od preko mesec i po dana, odnosno tek 05.03.2025. godine i suprotno članu 92. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda koji propisuje da se on p o p r a v i l u dostavlja u roku od 30 dana od dana njegovog donošenja, iz kog razloga sam potpuno nepotrebno podnela treću Dopunu Inicijative 27.02.2025. godine o kojoj Ustavni sud nije mogao da odlučuje, jer je ona podneta nakon donošenja tog Zaključka; kao i da taj Zaključak samovoljom Ustavnog suda nije objavljen na njegovom sajtu, suprotno članu 3. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu koji, između ostalog, to propisuje i da sajt Ustavnog suda ima sve tehničke mogućnosti da se na njemu objavljuju i zaključci Ustavnog suda, od kojih su neki na njemu i objavljeni. Samo na taj način je Ustavni sud povredio pravila tih postupaka i moja lična, članom: 51, 21, 36. stav 1. i 32. Ustava zajamčena, ljudska prava na: obaveštenost, zabranu diskriminacije, jednakost pred Ustavnim sudom i pravično suđenje - pored svih drugih, Ustavom zajamčenih, ljudskih prava koja je taj Sud iz drugih razloga, takođe povredio u postupku u kome je donet taj Zaključak, kako mojih ličnih, kao inicijatora tog postupka, tako i svih drugih lica koja su kao i ja oštećena i diskriminisana osporenim, zakonskim odredbama. Iz tog razloga, taj Zaključak Ustavnog suda objavljujem na ovom sajtu, kako bi svako sa njim mogao da se upozna i da ga uporedi sa prethodno navedenom Inicijativom i mojim komentarom navedenim u ovoj Napomeni:

Bojana Bukorović Kontaktirajte autora peticije

Inicijativa za pokretanje postupka ocene člana 41. stav 3. i 66. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011 ... 153/2020)

Upravljajte svojim potpisima

Potpišite peticiju

Potpišite peticiju

Слобода за Андреjа Гњота!

Peticija da se pas Brankica vrati Fondaciji Vidak

ИЗЛАЗАК ИЗ СВЕТСКЕ ЗДРАВСТВЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ!?

ПЕТИЦИЈА ЗА ДОНОШЕЊЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ У НДХ У ПЕРИОДУ ОД 1941. ДО 1945. ГОДИНЕ

Vracanje Chipsy štapića sa kečapom

Da li želite nešto da promenite?

Druge peticije koje bi vas mogle interesovati

Povlašćena tarifa za domaćinstva koja se greju toplotnim pumpama i inverter klimama

Peticija za zakon Roditelj,negovatelj i ostvarivanje penzija za roditelje dece sa smetnjama u Crnoj Gori pokrenuta 22.11.2025

I GACKO ŽELI DA DIŠE: PETICIJA ZA HITNO SMANJENJE NIVOA ZAGAĐENJA VAZDUHA U GACKU

POTPIŠI: Inicijativa za odbranu Košutnjaka

Podrška žrtvama Podrinja: peticija za zabranu nastupa Ace Lukasa u Republici Srpskoj

ZAHTEVAMO DA SE UGOVOR IZMEDJU JKP ELAN IZ KOVACICE I AVENIJE MB RASKINE

UVOĐENJE REDOVNIH LINIJA ILI GRACKOG PREVOZA BG-ZEMUN-BANOVCI-SURDUK

Zaštitimo Slovensku plažu – javni prostor koji pripada svima

Peticija za uvođenje prinudne uprave na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru

ПРАВДА ЗА НИНУ — Петиција за покретање поступка против дежурне докторке и медицинског особља Дечијег одељења ОБ „Стефан Високи“ у Смедеревској Паланци

ИЗЛАЗАК ИЗ СВЕТСКЕ ЗДРАВСТВЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ!?

НЕЋЕ БИТИ РАДАРА НА ГУДУРИЧКОМ ВРХУ!

Stop privatnim izvršiteljima – Pravda, a ne profit

Петиција за одбрану Родне куће Живојина Мишића од нестручног руковођења од стране локалних власти

GLAS PROTIV AKTUELNOG IZBORA ZA PREDSTAVNIKA SRBIJE NA BIJENALU U VENECIJI

OPOZIV EPS-ovog SINDIKATA ( DJOKIN-PICI)

Postavljanje semafora na raskrsnici između Temerinske, Almaške i Dositejeve ulice u Novom Sadu

ПЕТИЦИЈА ЗА УВОЂЕЊЕ ГАСИФИКАЦИЈЕ У ОСТРУЖНИЦИ

Peticija Gradskoj upravi Grada Kragujevca za postavljanje i obezbeđivanje trotoara za pešake u ulici Vladike Nikolaja Velimirovića u Kragujevcu

PETICIJA ZA POSTAVLJANJE KUĆICE ZA PSA ŽUĆU

Peticije.online

Plaćeno reklamiranje

Inicijativa za pokretanje postupka ocene člana 41. stav 3. i 66. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011 ... 153/2020)

Upravljajte svojim potpisima

Podeli ovu peticiju

Plaćeno reklamiranje

Potpišite peticiju

Potpišite peticiju

Слобода за Андреjа Гњота!

Peticija da se pas Brankica vrati Fondaciji Vidak

ИЗЛАЗАК ИЗ СВЕТСКЕ ЗДРАВСТВЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ!?

ПЕТИЦИЈА ЗА ДОНОШЕЊЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ У НДХ У ПЕРИОДУ ОД 1941. ДО 1945. ГОДИНЕ

Vracanje Chipsy štapića sa kečapom

Da li želite nešto da promenite?

Druge peticije koje bi vas mogle interesovati

Povlašćena tarifa za domaćinstva koja se greju toplotnim pumpama i inverter klimama

Peticija za zakon Roditelj,negovatelj i ostvarivanje penzija za roditelje dece sa smetnjama u Crnoj Gori pokrenuta 22.11.2025

I GACKO ŽELI DA DIŠE: PETICIJA ZA HITNO SMANJENJE NIVOA ZAGAĐENJA VAZDUHA U GACKU

POTPIŠI: Inicijativa za odbranu Košutnjaka

Podrška žrtvama Podrinja: peticija za zabranu nastupa Ace Lukasa u Republici Srpskoj

ZAHTEVAMO DA SE UGOVOR IZMEDJU JKP ELAN IZ KOVACICE I AVENIJE MB RASKINE

UVOĐENJE REDOVNIH LINIJA ILI GRACKOG PREVOZA BG-ZEMUN-BANOVCI-SURDUK

Zaštitimo Slovensku plažu – javni prostor koji pripada svima

Peticija za uvođenje prinudne uprave na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru

ПРАВДА ЗА НИНУ — Петиција за покретање поступка против дежурне докторке и медицинског особља Дечијег одељења ОБ „Стефан Високи“ у Смедеревској Паланци

ИЗЛАЗАК ИЗ СВЕТСКЕ ЗДРАВСТВЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ!?

НЕЋЕ БИТИ РАДАРА НА ГУДУРИЧКОМ ВРХУ!

Stop privatnim izvršiteljima – Pravda, a ne profit

Петиција за одбрану Родне куће Живојина Мишића од нестручног руковођења од стране локалних власти

GLAS PROTIV AKTUELNOG IZBORA ZA PREDSTAVNIKA SRBIJE NA BIJENALU U VENECIJI

OPOZIV EPS-ovog SINDIKATA ( DJOKIN-PICI)

Postavljanje semafora na raskrsnici između Temerinske, Almaške i Dositejeve ulice u Novom Sadu

ПЕТИЦИЈА ЗА УВОЂЕЊЕ ГАСИФИКАЦИЈЕ У ОСТРУЖНИЦИ

Peticija Gradskoj upravi Grada Kragujevca za postavljanje i obezbeđivanje trotoara za pešake u ulici Vladike Nikolaja Velimirovića u Kragujevcu

PETICIJA ZA POSTAVLJANJE KUĆICE ZA PSA ŽUĆU

Peticije.online

Plaćeno reklamiranje