Inicijativa za pokretanje postupka ocene člana 41. stav 3. i 66. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011 ... 153/2020)

       Polazeći od vladavine prava kao osnovne pretpostavke Ustava - koja se, između ostalog, ostvaruje i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu i poštovanjem ljudskih prava na: jednakost, zabranu diskriminacije, pravnu ličnost, dostojanstvo i imovinu - kao i shvatanja Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koja se odnose na: definiciju autonomnog pojma zakona, restituciju, zaštitu imovine i zabranu diskriminacije, a koja je primenio i Ustavni sud u postupku ocene više zakona, mi dole potpisani građani i građanke na osnovu člana 168. stav 2. Ustava Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006 i 16/2022) – Odluka o proglašenju Ustavnog zakona za sprovođenje Akta o promeni Ustava Republike Srbije - Amandmani I - XXIX - "Sl. glasnik RS", br. 115/2021) i člana 29. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu ("Sl. glasnik RS", br. 109/2007, 99/2011, 18/2013 - odluka US, 103/2015, 40/2015 - dr. zakon i 10/2023) podnosimo inicijativu za pokretanje postupka ocene ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima člana 41. stav 3. i člana 66. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 108/2013, 142/2014, 88/2015 - odluka US i 95/18 i 153/2020) u odnosu na član: 3, 4. stav 1, 18. stav 3, 21, 23, 36. stav 1, 37. stav 1. i 2, 58. stav 3, 97. stav 7. i 194. stav 1. i 5. Ustava Republike Srbije, član 14. i 17. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Protokola: 1 (član 1. stav 1.) i 12 (član 1.) uz tu Konvenciju. Predlažemo sledeće:

  • Da Ustavni sud pokrene postupak ocene navedenih odredbi Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i da utvrdi da su one suprotne: prethodno navedenim odredbama Ustava, navedene Konvencije, Protokola uz nju i shvatanjima Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i Ustavnog suda Srbije koja se odnose na: definiciju autonomnog pojma zakona, restituciju, zaštitu imovine i zabranu diskriminacije;
  • Da Ustavni sud  saglasno članu 62. Zakona o Ustavnom sudu, kao način otklanjanja brojnih, štetnih posledica i suštinske neravnopravnosti i diskriminacije do kojih je dovela primena osporenih zakonskih odredbi između lica koja su prijavila oduzetu imovinu na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine („Sl. glasnik RS“, br. 45/2005 i 72/2011 - dr. zakon) i lica koja to nisu učinila - a koja se ne može postići: prestankom važenja tih odredbi, poništavanjem i izmenom pojedinačnih akata (rešenja) donetih na osnovu tih odredbi kojima je vraćena ili obeštećena imovina i licima koja nisu prijavila oduzetu imovinu, niti sprečavanjem i obustavljanjem izvršenja tih rešenja, jer Agencija za restituciju na osnovu člana 50. osporenog Zakona ne vodi posebnu evidenciju o tim licima i rešenjima koja se na njih odnose - utvrdi da pravo na vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine po osporenom Zakonu imaju i sva lica: koja su prijavila oduzetu imovinu po Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, koja za oduzetu imovinu nisu dobila nikakvu naknadu ili su dobila naknadu manju od one propisane zakonima o oduzimanju imovine i kojima se osporenim Zakonom oduzeta imovina ne vraća niti obeštećuje.

 

O B R A Z L O Ž E NJ E                   

       Da bi se razumelo osporavanje navedenih odredbi Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i radi celovitijeg sagledavanja spornih ustavnopravnih pitanja u ovom predmetu, mora se uzeti u obzir da je pitanje restitucije u Srbiji (tj. vraćanje ili obeštećenje imovine koja je nakon Drugog svetskog rata oduzeta od njenih vlasnika na osnovu različitih propisa bez ikakve ili bez tržišne naknade) rešeno kroz više zakona i postupno, od kojih su Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine koji je imao za cilj utvrđivanje obima i vrednosti oduzete imovine koju treba vratiti ili obeštetiti ranijim vlasnicima ili njihovim naslednicima, i osporeni Zakon koji je na osnovu toga donet i kojim je uređeno vraćanje i obeštećenje oduzete imovine, sistemski međusobno povezani i uslovljeni jedan drugim na osnovu člana: 8, 9. i 6. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine (citiramo): 

  • "Član 8. - Podnošenje prijave oduzete imovine u smislu ovog zakona ne predstavlja zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, već uslov da se takav zahtev podnese u skladu sa posebnim zakonom. .
  • Član 9. - Pravni osnov i prava u pogledu vraćanja imovine ili obeštećenja po osnovu oduzete imovine prijavljene po odredbama ovog zakona, kao i postupak po zahtevu za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, uređuje se posebnim zakonom. Zahtev za ostvarivanje prava po posebnom zakonu iz stava 1. ovog člana, može se podneti samo ako je prijava oduzete imovine podneta u roku iz člana 6. ovog zakona.
  • Član 6. - Prijava iz člana 3. ovog zakona može se podneti najkasnije do 30. juna 2006. godine."

 

       Pravni osnov za podnošenje ove inicijative nalazi se u činjenici da sistemsko uređenje pitanja restitucije kroz ta dva Zakona nije dosledno i sprovedeno, već je suprotno prethodno citiranim odedbama, osporenim odredbama Zakona propisano sledeće (citiramo):

  • "Član 41. stav 3. - Prаvo nа podnošenje zаhtevа u sklаdu sа ovim zаkonom imаju svi bivši vlаsnici oduzete imovine, njihovi zаkonski nаslednici ili prаvni sledbenici, bez obzirа dа li su podneli prijаvu u sklаdu sа Zаkonom o prijаvljivаnju i evidentirаnju oduzete imovine („Službeni glаsnik RS”, broj 45/05).
  • Člаn 66. - Dаnom stupаnjа nа snаgu ovog zаkonа prestаje dа vаži člаn 8. Zаkonа o prijаvljivаnju i evidentirаnju oduzete imovine („Službeni glаsnik RS”, broj 45/05)." 

       Posledica tih odredbi je i da članom 42. stav 2. i 3. osporenog Zakona koji propisuje podatke koje sadrži zahtev za vraćanje oduzete imovine i dokaze koji potvrđuju te podatke, nije propisan i podatak o tome da li je oduzeta imovina prijavljena Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije do 30. juna 2006. godine, niti je je kao dokaz koji to potvrđuje propisana potvrda o prijavljenoj imovini koju je izdala ta Direkcija.

 

       I. Uzimajući u obzir prethodno navedeno, osporene odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju očigledno ne zadovoljavaju definiciju autonomnog pojma zakona, jer ne obezbeđuju: opštost, kvalitet, predvidivost, izvesnost i trajanje koji moraju se imati zakonske norme da bi se njima obezbedila: vladavina prava (koju propisuje član 3. Ustava), pravna sigurnost i ostvarivanje osnovnih prava zajemčenih Ustavom (u ovom slučaju prava građana na: jednakost i zabranu diskriminacije pred tim Zakonom i pred Agencijom za restituciju, pravnu ličnost, imovinu i dostojanstvo, kako će to kasnije biti i obrazloženo), što znači da te odredbe pate od nedostatnosti, manjkavosti i podnormiranosti, na način kako je to utvrdio Evropski sud za ljudska prava u Strazburu definišući autonomni pojam zakona (vid.: predmet „Silver and Others v. The United Kingdom“, predstаvke br. 5947/72, 6205/73, 7052/75, 7061/75, 7107/75, 7113/75, 7136/75, presudа od 25. mаrtа 1983. godine; predmet „Sunday Times v. The United Kingdom“, predstаvkа broj 6538/74, presudа od 26. аprilа 1979. godine i predmet „Hasan and Chaush v. Bulgaria“, predstаvkа broj 30985/96, presudа od 26. oktobrа 2000. godine), a koje shvatanje je primenio i Ustavni sud u više svojih odluka i rešenja u postupku ocene drugih zakona (vid. Rešenja Ustavnog suda br.: IUz-107/2011 od 24.11.2011. godine, IUz-172/2008 od 05.04.2012. godine i IUz-299/2011 od 17.01.2013. godine, kao i Odluke Ustavnog suda br.: IUz-27/2009 od 21.03.2013. godine, IUz-920/2012 od 26.12.2013. godine, IUz-295/2013 od 23.10.2014. godine i IUz-51/2012 od 23.05.2013. godine, čije izvode dostavljam u prilogu, kao sastavni deo ove inicijative).

       Polazeći od sledećih činjenica: da je propisivanjem prethodno citiranog uslova stvoreno legitimno očekivanje da će podnošenje zahteva za vraćanje, odnosno obeštećenje oduzete imovine po osporenom Zakonu biti moguće samo ukoliko je taj uslov ispunjen (vid. Rešenje Ustavnog suda Srbije br. IUz-119/2008 od 20.04.2011. godine “Službeni glasnik RS“, broj 44/2011, koje je zasnovano na drugom shvatanju Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koje se odnosi na restituciju), a da je nakon što je105.095 savesnih građana radi ispunjenja tog uslova po tom Zakonu i postupilo i prijavilo oduzetu imovinu, država od tog uslova odustala i to pravno pravilo promenila propisivanjem osporenog člana 41. stav 3. i 66. Zakona kojima je taj uslov prestao da važi, a pravo na podnošenje tog zahteva omogućeno i nesavesnim licima koja nisu ispunila prethodno propisani uslov - pri čemu za stavljanje van pravne snage tog uslova (promenu tog pravila) nije dato nikakvo, što znači ni objektivno i razumno opravdanje u Obrazloženju Predloga osporenog Zakona (vid. sajt Vlade Republike Srbije https://www.srbija.gov.rs/prikaz/146469) jer ono ne postoji, uzimajući u obzir opšti interes i ratio legis - tj. cilj, značaj i razlog obaveznosti prijavljivanja i evidentiranja oduzete imovine radi utvrđivanja obima i vrednosti te imovine, a  što je bilo od suštinskog značaja za donošenje osporenog Zakona (koji cilj je naveden u poglavlju II Obrazloženja Predloga Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine i koji je potvrdio i Ustavni sud u Odluci br. IU-256/2005 od 23.02.2005. godine i Rešenju br. IUz-277/2009 od 22.12.2009. godine kojim nisu prihvaćene inicijative kojima su, između ostalih, osporeni i citirani član: 6., 8. i 9. tog Zakona -  vid. sajt Vlade Republike Srbije https://www.srbija.gov.rs/prikaz/43608 i Značaj i važnost prijavljivanja i evidentiranja oduzete imovine u prilogu ove inicijative) - očigledno je da su tim osporenim odredbama Zakona savesni građani koji su prijavili oduzetu imovinu ne samo dovodeni u pravnu zabludu, nego im nije pružena ni pravna sigurnost, tj. saznanje o tome šta je pravno pravilo koje će se primeniti u postupku restitucije u Srbiji, sa kojim će oni moći da usklade svoje ponašanje i sa kojim će bez straha moći da predvide, do stepena koji je razuman u datim okolnostima, posledice koje njihovo ponašanje može prouzrokovati; kao što im nije pruženo ni saznanje o tome u kojim se okolnostima i pod kojim uslovima uopšte kreće ovlašćenje zakonodavca, kao organa javne vlasti, da uredi postupak restitucije u Srbiji i propiše uslove pod kojim se mogu podnositi zahtevi za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine, već je taj postupak učinjen potpuno neizvesnim i nepredvidivim, takođe na osnovu definicije autonomnog pojma zakona (vid. Rešenja Ustavnog suda: br. IUz-107/2011 od 24.11.2011. godine i br. IUz-172/2008 od 05.04.2012. godine i Odluku Ustavnog suda br. IUz-920/2012 od 26.12.2013. godine). Iz tog razloga su ti savesni građani postali žrtvama tog postupka i pretrpeli sledeće, višestruko štetne posledice i povredu njihovih Ustavom zajamčenih ljudskih prava:

       1) Da taj uslov, kao pravno pravilo, nije bio propisan Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, n e s p o r n o je da tih 105.096 savesnih građana koji su prijavili oduzetu imovinu i kojima je Republička direkcija za imovinu Republike Srbije izdala potvrde o prijavljenoj imovini, s v a k a k o ne bi pri elementarnom, zdravorazumskom rasuđivanju trošili svoje dragoceno vreme i novac na ispunjenje tog uslova (tj. na prijavljivanje oduzete imovine u propisanom roku) - niti bi u tom cilju: angažovali advokate, vodili upravne postupke pred tom Direkcijom i pred drugim državnim organima radi obezbeđivanja brojnih dokumenata propisanih članom 5. tog Zakona (uzimajući u obzir i da se tako dobijena dokumenta iz katastra i matičnih knjiga koja su im vraćena na osnovu člana 64. osporenog Zakona, nisu mogla koristiti i u postupcima po osporenom Zakonu, jer im je u međuvremenu istekao rok važenja) - kao što ni 798 nesavesnih lica koja su prijavila oduzetu imovinu nakon isteka propisanog roka, ne bi radi ispunjena tog uslova dodatno trošila svoje vreme i novac u postupcima pred Upravnim i Vrhovnim sudom koji su sve njihove tužbe odbili (vid. dopise Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije Broj: 462-27/2009 od 22.05.2009. godine i Broj: 462-2818/2013-01 od 30.10.2013. godine u prilogu).    

       2) Naročito ti savesni i odgovorni građani sve to ne bi činili da su znali da će taj uslov osporenim članom 66. Zakona prestati da važi, uzimajući u obzir drugu, ogromnu, štetnu posledicu do koje je to prijavljivanje i evidentiranje oduzete imovine po njih proizvelo, tj. ne samo do brojnih, ograničavajućih odredbi Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju na osnovu kojih se pojedina prijavljena oduzeta imovina ne vraća nego obeštećuje (vid. član 8., 18., 22., 25., 27. stav 2., 28. stav 1. i 29. stav 2. i 3. Zakona), već što je još gore, i do onih odredbi tog Zakona kojima je faktički isključeno i samo pravo na vraćanje ili obeštećenje neke prethodno prijavljene, oduzete imovine (vid. član 2. i 6. stav 2. i 3. Zakona) - čime su ti savesni građani, paradoksalno, postali žrtvama sopstvenog, odgovornog ponašanja i poštovanja Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, pri čemu je njihovo poverenje u vladavinu prava i pravnu sigurnost država na taj način grubo izneverila, poručujući im da zakone ne treba poštovati i da su faktički sami krivi što im prijavljena imovina osporenim Zakonom uopšte neće biti vraćena ili obeštećena, ili će im vraćanje oduzete imovine biti ograničeno na različite načine (?!).

       Da navedenim odredbama Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine nije bilo propisano da prijavljivanje oduzete imovine do 30.06.2006. godine predstavlja uslov za podnošenje zahteva po osporenom Zakonu, i da su svi oni koji su po njemu savesno postupili znali da će članom 66. i 41. stav 3. osporenog Zakona taj oni uslov biti stavljen van pravne snage, a pravo na podnošenje zahteva po tom Zakonu biti dato i nesavesnim licima koja nisu prijavila oduzetu imovinu u roku propisanom Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, nesporno je i da više hiljada građana n i k a k o ne bi prijavili ni 17.911 nepokretnosti oduzetih samo po osnovu eksproprijacije, što čini čak 12,4% od 144.246 ukupno prijavljenih nepokretnosti (vid. podatak dostavljen uz dopis Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije Broj: 462-146/2011-02 od 02.08.2011. god.) - jer je upravo tako veliki broj tih nepokretnosti i bio razlog da članom 6. stav 2. i 3. osporenog Zakona bude ograničeno i faktički isključeno i samo pravo na vraćanje ili obeštećenje imovine oduzete eksproprijacijom, uprkos činjenici da je za tako oduzetu imovinu često dobijena naknada manja od propisane (što znači i od one propisane Zakonima o eksproprijaciji koji su se primenjivali posle 15.02.1968. godine), iz kog razloga je sva ta imovina i prijavljena uz dokaze koji to potvrđuju - već bi prepustili državi da pitanje vraćanja ili obeštećenja imovine oduzete eksproprijacijom za koju nije dobijena zakonita (pravična) naknada, uredi onako kako zna, tj. bez uvida u broj oštećenih građana i obim tako oduzete imovine, jer bi tada ograničenja i isključenja za vraćanje tako oduzete imovine bila  s v a  k a k o  manja od onih propisanih članom 6. stav 2. i 3. osporenog Zakona.            

       A da tako prijavljena imovina oduzeta eksproprijacijom za koju nije dobijena zakonita (pravična) naknada uopšte neće biti vraćena ili obeštećena članom 6. stav 2. i 3. Zakona, ili će to u najboljem slučaju biti omogućeno neznatnom broju lica u odnosu na ukupan broj svih lica koja su po tom osnovu podnela zahteve Agenciji za restituciju, potvrđuje ne samo restriktivnost tih odredbi koja je tako propisana upravo s tim ciljem - iz kog razloga su potpuno neosnovano izjednačene prethodno dobijene naknade u nepokretnostima sa pravom svojine, sa onima sa stanarskim pravom i najširim oblikom pravne vlasti (iako te druge dve naknade uopšte ne propisuju član 58. stav 2. Ustava i član 1. i 16. Zakona o eksproprijaciji koji su danas na pravnoj snazi, prim.) i nije uzeto u obzir da li je dobijena naknada bila manja čak i od one propisane zakonima o eksproprijaciji koji su se primenjivali posle 15.februara 1968. godine (što je takođe suprotno navedenom članu 58. stav 2. Ustava i članu 1. i 16. Zakona o eksproprijaciji), čime je potpuno obesmišljen ratio legis za vraćanje ili obeštećenje imovine oduzete eksproprijacijom (?!) - već na to upućuje i dopis Agencije za restituciju Broj: 446-06-037-39/13/01 od 13.03.2013. godine, po kome ni jednom licu koje je do tada podnelo 1488 zahteva za vraćanje imovine oduzete eksproprijacijom, ta imovina nije vraćena ili obeštećena, već je doneto 56 odbijajućih rešenja. Pri tome ne navodimo novije podatke, jer Agencija u svom dopisu broj: 446-06-037-0000312/2019-01 od 10.04.2019. godine tvrdi da njima ne raspolaže, uprkos prethodno iznetom podatku iz 2013. godine koji to demantuje.

       3) Sa druge strane, država ne samo da je osporenim odredbama Zakona omogućila nesavesnim licima koja nisu prijavila oduzetu imovinu da i ona mogu da podnose zahteve za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine, već je i druge zakonske odredbe očigledno propisala po njihovim, ličnim potrebama, jer su samo članom 6. stav 2. i 3. Zakona propisana ograničenja za vraćanje ili obeštećenje imovine oduzete eksproprijacijom po osnovu vrste dobijene naknade i vremena njenog dobijanja, a što nije učinjeno i u odnosu na sve druge pravne osnove oduzimanja imovine kod kojih je takođe dobijena naknada, budući da član 14. stav 1. Zakona propisuje da se naknada koja je na osnovu propisa iz člana 2. ovog zakona isplaćena u novcu ili hartijama od vrednosti bivšem vlasniku, ne uzima u obzir pri utvrđivanju prava na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje. Ovu činjenicu potvrđuje i Obrazloženje predloga osporenog Zakona, u kome za ovakve diskriminatorne i nelogične odredbe nije dato nikakvo obrazloženje jer ono ne postoji, budući da je cilj tih odredbi da se licima bliskim tadašnjoj vlasti omogući vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine po svaku cenu, a da se sa druge strane, licima koja nisu bliska toj vlasti, kojima je imovina oduzeta eksproprijacijom i za koju su dobila naknadu manju od propisane, to pravo neosnovano uskrati (!). 

       4) Četvrta štetna posledica izmene navedenog uslova, tj. pravnog pravila vezanog za pitanje restitucije u Srbiji proistekla na osnovu osporenog člana 41. stav 3. i 66. Zakona, ogleda se u tome što je ionako ograničeni novčani iznos propisan članom 30. stav 2. i 31. tog Zakona namenjen za obeštećenje oduzete imovine - a koji je takođe proistekao na osnovu prethodnog prijavljivanja oduzete imovine - dodatno umanjen svim licima koja su prijavila oduzetu imovinu na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, davanjem tog novca i licima koja to nisu učinila i nisu ispunila uslov da potražuju oduzetu imovinu na osnovu tog Zakona, a kojima se uprkos tome, oduzeta imovina obeštećuje na osnovu tih spornih zakonskih odredbi i rešenja koja donosi Agencija za restituciju.              

       5) Ne samo da je osporenim odredbama Zakona narušena vladavina prava i pravna sigurnost građana, nego je njima uspostavljena i četvrta, štetna posledica tj. suštinska neravnopravnost i diskriminacija između: savesnih lica koja su prijavljivanjem oduzete imovine na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine ne samo ispunila zakonski uslov da podnose zahteve po osporenom Zakonu - trošeći pri tom svoje vreme i novac radi ispunjenja tog uslova, angažujući advokate i obraćajući se brojnim državnim organima i sudovima radi prikupljenja neophodne dokumentacije - već su prijavljivanjem oduzete imovine nesporno uticala i na njegovu sadržinu (tj. na njegove brojne, ograničavajuće i isključujuće odredbe, uključujući i član 2. i 6. stav 2. i 3. Zakona), i svih drugih lica koja sve to nisu učinila, a kojima je uprkos tome, članom 41. stav 3. i 66. osporenog Zakona omogućeno pravo na podnošenje zahteva za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine, uzimajući u obzir treće shvatanje Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koje se odnosi na zabranu diskriminacije (koje je primenio i Ustavni sud u svojim Rešenjima: br. IUz-429/2011 od 18.04.2013. godine i br. IUz-462/2011 od 11.04.2013. godine kojima je odbacio inicijative kojima je iz drugih razloga osporavan isti Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju) i koje utvrđuje da se kršenje načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koje se odnosi na uživanje prava i sloboda predviđenih istom konvencijom, bez ikakve diskriminacije, krši ne samo onda kada države ugovornice različito tretiraju lica koja se nađu u analognim situacijama, a da se pritom ne navedu objektivna i razumna opravdanja, već i onda kada države ugovornice bez objektivnog i razumnog opravdanja ne tretiraju različito ljude koji se nalaze u bitno različitim situacijama, odnosno da jednako postupanje u različitim situacijama znači suštinsku neravnopravnost u ostvarivanju prava koje je u pitanju - kao što je to i ovde slučaj, jer ne postoji objektivno i razumno opravdanje za ne tretiranje navedenih lica koja se nalaze u bitno različitoj situaciji na različit način, odnosno za jednako postupanje prema tim licima koja se očigledno nalaze u različitoj situaciji, a koja su osporenim odredbama Zakona neosnovano i nedozvoljeno izjednačena i time suštinski neravnopravna u ostvarivanju prava na restituciju i na podnošenje zahteva za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine (?!).       

      Pri tome treba uzeti u obzir i da je rok za prijavljivanje oduzete imovine propisan članom 6. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine iznosio čak godinu dana, kao i da su se i nakon isteka tog roka navedenoj Republičkoj direkciji mogla dostaviti dokumenta propisana članom 5. tog Zakona saglasno članu 58. Zakona o opštem upravnom postupku ("Sl. list SRJ", br. 33/97 i 31/2001 i "Sl. glasnik RS", br. 30/2010) koji je tada bio na pravnoj snazi - koje činjenice dodatno potvrđuju da ne postoji nikakvo opravdanje za neprijavljivanje oduzete imovine po tom Zakonu i za davanje prava na podnošenje zahteva za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine i nesavesnim licima koja nisu prijavila oduzetu imovinu po tom Zakonu, iz kog razloga ne postoji ni objektivno i razumno opravdanje za jednako tretiranje tih lica sa savesnim licima koja su prijavila oduzetu imovinu i koja se upravo zbog toga i nalaze u bitno različitoj situaciji, čime je uspostavljena suštinska neravnopravnost između te dve grupe lica.              

       Podsećamo da je opšta zabrana diskriminacije propisana i Protokolom 12 uz navedenu Konvenciju, koji propisuje da se uživanje svakog prava koje zakon predviđa (što znači i prava na vraćanje i obeštećenje oduzete imovine koje propisuje osporeni Zakon, prim.) mora obezbediti bez diskriminacije po bilo kom osnovu (kao što je pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, povezanost s nekom nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili drugi status), kao i da javne vlasti ne smeju ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima kao što su oni prethodno pomenuti - a što osporenim Zakonom takođe nije omogućeno, već je zakonodavac tu diskriminaciju nedozvoljeno dozvolio i uspostavio na prethodno opisan način, pri čemu je na nejednak način propisivao i zakonske odredbe prilagođavajući ih potrebama nesavesnih lica, kao što je to prethodno i dokazano u odnosu na propise kojima je imovina oduzeta.            

      Pored toga, zabrana diskriminacije propisana je i članom 21. Ustava, koji propisuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima - a što osporenim odredbama Zakona nije omogućeno, već je njima: sa jedne strane, uspostavljena posredna diskriminacija, tako što su lica koja su prijavila oduzetu imovinu do 30.06.2006. godine i koja su na taj način ispunila uslov da mogu da podnose zahtev za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine, nedozvoljeno izjednačena sa licima koja to nisu učinila; a sa druge strane, uspostavljena je i neposredna diskriminacija, jer je dobijena naknada, kao ograničenje za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine, uzeta u obzir samo kod Zakona o eksproprijaciji, a ne i kod drugih zakona navedenih u članu 2. osporenog Zakona.        

       Konačno, osporenim odredbama Zakona povređeno je i načelo jednakih prava i obaveza propisano članom 8. Zakona o zabrani diskriminacije, koji propisuje da povreda tog načela postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje - tako što je obaveza prijavljivanja oduzete imovine, kao uslova za podnošenje zahteva za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine po osporenom Zakonu, nametnuta samo savesnim licima koja su postupila po Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju propisanim oduzete imovine, a koja obaveza očigledno nije nametnuta i nesavesnim licima koja to nisu učinila, a kojima je uprkos tome, omogućeno podnošenje tih zahteva iako ne postoji dopušten i opravdan cilj koji se time želi postići, izuzev da se nepoštovanje zakona afirmiše kao društveno poželjno ponašanje, koje pri tom proizvodi i brojne, štetne posledice po savesne građane koje se navode u ovoj inicijativi.              

       6) Iz istih, prethodno navedenih razloga nepoštovanja uslova propisanog Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine i izmenom tog pravnog pravila propisivanjem osporenog člana 41. stav 3. i 66. Zakona, država je povredila i članom 36. stav 1. Ustava zajamčeno ljudsko pravo na jednaku zaštitu prava pred Agencijom za restituciju (kao državnim organom koji na osnovu člana 40. stav 1. osporenog Zakona vodi postupke po podnetim zahtevima za vraćanje imovine preko područnih jedinica, u skladu sa tim Zakonom i zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak) - jer tu suštinsku nejednakost koju je država uspostavila tim osporenim odredbama Zakona i koja nesporno postoji između prethodno navedenih lica, ta Agencija ne može da spreči, već je svojim već donetim rešenjima ili onim koja će tek doneti (na osnovu člana 47. tog Zakona) uspostavlja i afirmiše u odnosu na lica koja nisu ispunila uslov za potraživanje oduzete imovine, a kojima uprkos tome oduzetu imovinu vraća ili obeštećuje na osnovu onih zakonskih odredbi koje nemaju nikakvo ograničenje ili su propisane po njihovim potrebama.

      7) Takođe, nepoštovanjem i izmenom tog propisanog uslova (pravnog pravila), država je osporenim odredbama Zakona savesnim licima koja su prijavila oduzetu imovinu na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, povredila i njihovo članom 37. stav 1. i 2. Ustava zajemčeno ljudsko pravo na pravnu ličnost, po kome, između ostalog, svako lice ima pravnu sposobnost i lice punoletstvom stiče sposobnost da samostalno odlučuje o svojim pravima i obavezama - budući da ostvarivanje tog ljudskog prava, po prirodi stvari, podrazumeva da punoletni građani najpre moraju biti upoznati sa njihovim pravima i obavezama da bi o njima uopšte mogli da odlučuju, a što ovde očigledno nije bio slučaj, jer je saznanje o tome prestalo neopravdanim, bezrazložnim i nerazumnim prestajanjem važenja prethodno utvrđenog uslova propisanog članom 8. tog Zakona od kojeg je zavisilo pravo na podnošenje zahteva za vraćanje oduzete imovine po tom Zakonu - i to nakon što je 105.096 građana taj uslov ispunilo (?!) - čime su svi oni dovedeni u pravnu zabludu i lišeni pravne sposobnosti da samostalno odlučuju o svojim pravima i obavezama vezanim za rešavanje restitucije u Srbiji.              

       8) Nepoštovanjem i izmenom tog propisanog uslova (pravnog pravila), država je osporenim odredbama Zakona savesnim licima koja su prijavila oduzetu imovinu na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, povredila i njihovo članom 58. stav 3. Ustava zajamčeno ljudsko pravo na imovinu koje propisuje da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine - tako što je pravo na podnošenje zahteva za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine neopravdano dato i licima koja ne poseduju prijave i potvrde o prijavljenoj imovini koje su stečene na osnovu člana 3. i 5. stav 2. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, iz kog razloga kao dokaz o prijavljenoj imovini članom 42. stav 4. osporenog Zakona neosnovano nisu propisane i te potvrde, iako su one stečene isključivo sa tim ciljem njihovog korišćenja, a ne u neke druge svrhe (!).

       9) Konačno, nepoštovanjem i izmenom tog propisanog uslova (pravnog pravila), država je osporenim odredbama Zakona savesnim licima koja su prijavila oduzetu imovinu na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, povredila i njihovo članom 23. stav 1. Ustava zajamčeno ljudsko pravo na dostojanstvo, koje je neprikosnoveno i koga su svi dužni da poštuju i štite - što znači i država prilikom rešavanja restitucije u Srbiji i donošenja osporenog Zakona, a što ona nije učinila, jer je prema svim tim licima pokazala apsolutno nepoštovanje i neuvažavanje, dovodeći ih svesno i namerno u pravnu zabludu i poigravajući se na taj način ne samo sa njihovim na Zakonu zasnovanim pravima i obavezama, već i sa njihovom savesnošću i odgovornošću da po tom Zakonu i postupaju - kao sa igračkom koju je nakon što se sa njom poigrala, odbacila kao nezanimljivu (?!). S tim u vezi ukazujemo i da ti savesni građani nisu pokusni kunići i laboratorijski miševi u eksperimentu rešavanje restitucije u Srbiji, niti pristaju da budu marionete koje država može da poteže, kako hoće, u cilju njenog priključenja Evropskoj uniji, budući da je rešavanje restitucije u Srbiji bio jedan od uslova za to priključenje (!). Ove činjenice dokazuje i sledeće mišljenje o ljudskom dostojanstvu (citiramo):

"(...) Dostojanstvo čoveka je unutarnji i istovremeno socijalni zahtev za vrednovanje i poštovanje koji pripada svakom čoveku. Dostojanstvo je svakom čoveku urođeno i ne može se izgubiti. Dostojanstvo čoveka pripada kako nerođenom tako i mrtvom čoveku. Poštovanje dostojanstva čoveka znači da država mora izostaviti sve što šteti tom dostojanstvu. Znači država mora stalno respektovati čoveka kao osobu, ne sme od njega napraviti objekat koji stoji na raspolaganju za državno delovanje i ne sme ga zloupotrebiti kao sredstvo za postizanje cilja. Zaštita dostojanstva čoveka znači da država mora raditi sve da bi se sprečile povrede tog dostojanstva - čak i preko trećeg (...)." (Hermann Avenarius, Mali pravni rečnik, Bonn 1991. godine).                

 

       II. Pored povrede prethodno navedenih, Ustavom zajamčenih ljudskih prava građana, osporenim članom 41. stav 3. i 66. Zakona povređeno i pravo na imovinu Republike Srbije koje je zaštićeno Protokolom 1 član 1. uz Konvenciju, tako što je tim odredbama omogućeno da država kao pravno lice - bez ikakvog javnog interesa i suprotno uslovu propisanom članom 8, 9. i 6. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine bez čijeg ispunjenja nije dozvoljeno podnositi zahteve za vraćanje oduzete imovine po osporenom Zakonu - bude lišena sopstvene imovine u korist nesavesnih lica koja nisu prijavila oduzetu imovinu na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, uzimajući u obzir i sledeće činjenice: 

  • Javni (opšti) interes i ratio legis - tj. cilj, važnost i značaj obaveznosti prijavljivanja i evidentiranja oduzete imovine koji je bio od suštinskog značaja za donošenje osporenog Zakona, koji je naveden u poglavlju II Obrazloženja Predloga Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine (koje se odnosi na razloge za donošenje tog Zakona) i koji je potvrdio i Ustavni sud u Rešenju br. IUz-277/2009 od 22.12.2009. godine u odnosu na član: 6, 8. i 9. tog Zakona, a koja akta su na osnovu člana 166. stav 2. Ustava "konačna, izvršna i opšteobavezujuća"  - što znači i za predlagača i donosioca Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju;
  • Dugačak vremenski rok za prijavljivanje oduzete imovine od čak godinu dana propisan članom 6. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine;
  • Mogućnost da su se i nakon podnošenja prijava oduzete imovine po tom Zakonu, Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije mogla dostaviti dokumenta propisana članom 5. tog Zakona saglasno članu 58. Zakona o opštem upravnom postupku ("Sl. list SRJ", br. 33/97 i 31/2001 i "Sl. glasnik RS", br. 30/2010) koji je tada bio na pravnoj snazi, ukoliko ona nisu bila pribavljena u vreme podnošenje prijave oduzete imovine.

       Navedena odredba Protokola 1 uz Konvenciju propisuje da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava, a član 17. Konvencije koji se odnosi na zloupotrebu prava propisuje da se ništa u toj Konvenciji ne može tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom. Imajući to u vidu, država je osporenim odredbama Zakona ne samo povredila, već i zloupotrebila to svoje pravo na imovinu poigravajući se sa pravom na propisivanje uslova pod kojim može biti lišena sopstvene imovine u korist lica kojima je prethodno ta imovina pripadala - kao sa igračkom (?!). Pri tome, ne postoji nikakav javni (opšti) interes i cilj koji se ostvaruje ukidanjem uslova propisanog Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine - i to nakon što je 105.096 građana po tom uslovu i postupilo (!) - već je cilj tih odredbi višestruko neopravdan: da se na taj način, sa jedne strane zadovolji lični interes nesavesnih lica bliskih tadašnjim vlastima koja nisu postupila po tom Zakonu da i ona mogu da podnose zahteve za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine i da se takvo protivzakonito ponašanje dozvoli, nagradi i afirmiše kao društveno poželjno, a da se sa druge strane pričine brojne, štetne posledice savesnim građanima koji su postupili po tom Zakonu (na način kako je to prethodno i dokazano u tački I. ove inicijative) i da se umesto ispravljanja istorijske nepravde, tim građanima ponovo pričini nova nepravda - čime je zloupotrebljeno i obesmišljeno i inače potpuno opravdano rešavanje restiticije u Srbiji (!).              

       Podsećamo i da je Ustavni sud u Odluci br. IUz-138/2016 od 26.04.2018. godine ("Sl. glasnik RS", br. 48/2018) ukazao i na stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu (predmeti Felicia Mihaies protiv Rumunije i Adrian Gavril Sentes protiv Rumunije, od 6.12.2011. godine) koji je taj sud izneo u velikom broju svojih presuda, a tiče se principa proporcionalnosti prilikom ograničavanja prava na imovinu i koji glasi: „mešanje u mirno uživanje imovine mora počivati na principu 'pravične ravnoteže' između zahteva opšteg interesa zajednice i zahteva zaštite osnovnih prava pojedinca. Konkretno, mora postojati razuman odnos proporcionalnosti između sredstava i cilja koji po svim merilima lišava lice njegove imovine. Dok god postoji ovakav odnos, Sud državi priznaje široko diskreciono pravo u izboru sredstava za implementaciju i za utvrđivanje da li su posledice opravdane u javnom interesu." - što ovde očigledno nije slučaj, jer ne postoji nikakva proporcionalnost između: ukidanja Zakonom propisanog uslova - nesporno zasnovanog na javnom interesu vezanom za utvrđivanje obima i vrednosti imovine Republike Srbije (koja je prethodno pripadala drugim licima i koja osporenim Zakonom treba da se vrati tim licima), koji je naveden u Obrazloženju Predloga tog Zakona i koji je potvrdio i Ustavni sud u svojoj Odluci br. IU-256/2005 od 23.02.2006. godine i u Rešenju br. IUz-277/2009 od 22.12.2009. godine - i višestruko neopravdanog cilja koji se ukidanjem tog Zakonom propisanog uslova postiže, kako je to obrazloženo i dokazano u ovoj inicijativi.

 

       III. Sve prethodno navedeno dokazuje i da osporenim odredbama Zakona nije omogućeno ni da pravni poredak Srbije odrazi svoje jedinstvo regulisanjem društvenih odnosa (u ovom slučaju rešavanja restitucije, prim.) tako da se obezbedi da svi akti i sve norme koje ga čine budu u skladu i da dejstvuju u istom pravcu, ispunjavajući odgovarajuću društvenu funkciju - zaštitu osnovnih prava i interesa pojedinaca, sa jedne strane, odnosno zaštitu i ostvarivanje interesa društva kao celine, sa druge strane (kako je to utvrdio Ustavni sud u svojoj Odluci br. IUz-920/2012 od 26.12.2013. godine u kojoj se pozvao i na definiciju autonomnog pojma zakona), a što je suprotno članu 4. stav 1. i 194. stav 1. Ustava koji propisuje da je pravni poredak (Republike Srbije) jedinstven. Pored toga, tim spornim zakonskim odredbama nije obezbeđena ni vladavina prava, kao osnovna pretpostavka Ustava koja je propisana članom 3. Ustava i koja se, između ostalog, ostvaruje povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (u ovom slučaju Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine) i ustavnim jemstvima ljudskih prava (u ovom slučaju prava na: pravnu ličnost, dostojanstvo, imovinu, jednakost i zabranu diskriminacije). 

 

        IV. Osporenim zakonskim odredbama povređen je i član 97. stav 7. Ustava koji propisuje da država Srbija uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine, budući da propisivanje koruptivnih zakonskih odredbi kojima se omogućava da lica koja nisu poštovala zakon (u ovom slučaju Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine) mogu da ostvare neko pravo (u ovom slučaju pravo na podnošenje zahteva za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine po Zakonu o vraćanju i obeštećenju oduzete imovine) očigledno izlazi iz prethodno navedenog ustavnog okvira, jer predstavlja povredu člana 3. Ustava koji propisuje vladavinu prava i ukazuje na postojanje više krivičnih dela propisanih članom 359, 361. i 366. Krivičnog zakonika ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019), uzimajući u obzir i sve prethodno navedeno u ovoj inicijativi. (A ko je sve ostvario ili mogao da ostvari materijalnu korist od propisivanja tih koruptivnih zakonskih odredbi, pored lica kojima je omogućeno da bez ispunjenog zakonskog uslova mogu da podnose zahteve za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine, ovde ne dokazujemo jer to nije predmet ovog postupka.) 

          

        V. Osporene zakonske odredbe suprotne su i sledećem shvatanju koje je utvrdio Evropski sud za ljudska prava u Strazburu na osnovu donetih presuda u svom Praktičnom vodiču kroz uslove prihvatljivosti iz 2011. godine na engleskom i srpskom jeziku i u Praktičnom vodiču kroz uvjete dopuštenosti iz 2014. godine na hrvatskom jeziku, a koje se odnosi na legitimno očekivanje vezano za restituciju/povrat imovine (citiramo na svim navedenim jezicima, jer srpski prevod očigledno nije dovoljno precizan):      

"e) Restitution of property - 338. The belief that a law previously in force would be changed to an applicant’s advantage cannot be regarded as a form of legitimate expectation for the purposes of Article 1 of Protocol No. 1. There is a difference between a mere hope of restitution, however understandable that hope may be, and a legitimate expectation, which must be of a nature more concrete than a mere hope and be based on a legal provision or a legal act such as a judicial decision (Gratzinger and Gratzingerova v. the Czech Republic (dec.) [GC], § 73, and Maltzan and Others v. Germany (dec.) [GC], § 112).       

(e) Restitucija imovine - 338. Verovanje da će zakon koji je ranije biti na snazi biti promenjen u korist podnosioca predstavke ne može se tumačiti kao vid legitimnog očekivanja u smislu člana 1 Protokola br. 1. Postoji razlika između puke nade u restituciju, koliko god da je ta nada shvatljiva, i legitimnog očekivanja, koje po svojoj prirodi mora biti konkretnije od puke nade i mora biti zasnovano na zakonskoj odredbi zakonskog akta kao što je sudska odluka (Gratzinger i Gratzingerova protiv Češke Republike (odl.) [Vv], st. 73; Maltzan i drugi protiv Nemačke (odl.) [Vv], st. 112).       

(e) Povrat imovine - 364. Uvjerenje da će se propis koji je prije bio na snazi promijeniti u korist podnositelja ne može se smatrati oblikom legitimnog očekivanja za potrebe članka 1. Protokola br. 1. Postoji razlika između puke nade za povrat imovine, koliko god takva nada bila razumljiva, i legitimnog očekivanja, koje mora biti konkretnije od puke nade i koje se treba temeljiti na odredbi propisa ili pravnom aktu, kao što je sudska odluka (Gratzinger i Gratzingerova protiv Češke Republike [VV], (odluka), stavak 73.; Maltzan i drugi protiv Njemačke [VV] (odluka), stavak 112.)."              

       Pored toga, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je i u svom Vodiču za član 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava od 31.12.2019. godine u odnosu na legitimno očekivanje vezano za restituciju imovine, između ostalog ponovio prethodno citirano shvatanje iz Praktičnih vodiča kroz uslove prihvatljivosti/uvjete dopuštenosti iz 2011/2014. godine (citiramo): "334. Uverenje da će zakon koji je ranije bio na snazi biti promenjen u korist podnosioca predstavke ne može se smatrati oblikom legitimnog očekivanja u smislu člana 1. Protokola br. 1. Postoji razlika između puke nade u restituciju, koliko god ta nada bila shvatljiva, i legitimnog očekivanja koje po svojoj prirodi mora biti konkretnije od puke nade i mora biti zasnovano na nekoj zakonskoj odredbi ili takvom pravnom aktu kao što je sudska odluka (Gratzinger i Gratzingerova protiv Češke Republike (dec.) [GC], stav 73; Von Maltzan i drugi protiv Nemačke (dec.) [GC], stav 112)."              

       Polazeći od prethodno citiranih shvatanja Evropskog suda, legitimno očekivanje vezano za restituciju imovine bivšim vlasnicima i njihovim naslednicima stvoreno je po više pravnih osnova, odnosno:

  1. Prethodno citiranim članom: 6, 8 i 9. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine na drugoj strani Inicijative, kojima je propisano da podnošenje prijava oduzete imovine do 30 juna 2006. godine predstavlja uslov bez čijeg ispunjenja nije moguće podnositi zahteve za vraćanje oduzete imovine po zakonu koga je tek trebalo doneti;
  2. Brojnim presudama Upravnog suda kojima je taj Sud odbacio tužbe podnete protiv Republičke direkcije za imovine Republike Srbije zbog neispunjenosti uslova propisanog članom 8. i 9. stav 2. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, čime je i taj Sud faktički potvrdio da je poštovanje prekluzivnog roka propisanog tim Zakonom uslov za podnošenje zahteva za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine po osporenom Zakonu (Presude Upravnog suda koje su objavljene i na njegovom sajtu: 7U18386/10 od 22.04.2010. godine, III-1 U 3289/11 od 29.11.2013. godine, 20 U 28634/10 od 19.04.2012. godine, 1 U.7022/10(2009) od 20.10.2010. godine, 14 U 22597/10 od 08.09.2011. godine, 6 U.3506/2010(2008) od 05.11.2010. godine i III-2 U. 4260/10 (2008) od 15.10.2010. godine). Kao primer za iznetu tvrdnju, navodim da je u Presudi Broj: 1 U.7022/10(2009) od 20.10.2010. godine Upravni sud, između ostalog, utvrdio i sledeće (citiramo): „Naime, u konkretnom slučaju se radi o apsolutnom i prekluzivnom zakonskom roku za podnošenje prijave. Isti je apsolutan jer je potpuno preciziran, tako što je označen i njegov početak i završetak kalendarskim danom, koji ne ostavlja nikakve nedoumice u pogledu trajanja i kraja roka. Prekluzvan je iz razloga što je određen zakonskim propisom i ne postoji mogućnost njegovog menjanja ili produžavanja voljom stranke ili državnog organa.“ Presudom III-2 U. 4260/10 (2008) od 15.10.2010. godine, Upravni sud je otišao i korak dalje pozivajući se na odluku Ustavnog suda, utvrđujući, između ostalog, i sledeće (citiramo): „Po oceni ovog suda pravilno je osporenim rešenjem odbijena prijava broj 462-00112/2008 od 15.05.2008. godine ovde tužioca, jer je utvrđeno da postoje smetnje za evidentiranje oduzete imovine i izdavanje potvrde o izvršenoj evidenciji, jer prijava nije podneta u periodu od 08.06.2005. godine kada je stupio na snagu Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine pa do 30.06.2006. godine, sa kojim datumom je nastupio gubitak prava podnošenja prijave. Utvrđivanje prekluzivnog roka primereno je cilju zbog kojeg je donet Zakon, a to je da se u određenom roku konačno identifikuje i utvrdi vrednost oduzete imovine, a što navodi i Ustavni sud Republike Srbije u obrazloženju svoje odluke I U broj 256/2005 od 23.02.2006. godine („Službeni glasnik RS“ broj 27/06).“;
  3. Prethodno navedenom Odlukom Ustavnog suda Broj IU-256/2005 od 23. februara 2006. („Službeni glasnik RS“, broj 27/2006), u kojoj je Ustavni sud odbijajući predloge i ne prihvatajući inicijativu za utvrđivanje neustavnosti odredaba čl. 1. do 3. i čl. 6. do 10. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine (u odnosu na sada nevažeći Ustav iz 1990. godine, prim. B. B.), između ostalog, utvrdio i sledeće (citiramo): „Razmatrajući odredbe čl 6., 8. i člana 9. stav 1. Zakona, koje propisuju rok za podnošenje prijave oduzete imovine, odnosno podnošenje prijave u tom roku kao uslov za podnošenje zahteva za povraćaj imovine u skladu sa posebnim zakonom, Ustavni sud je utvrdio da je uređivanje uslova i načina sticanja, prestanka, pa i vraćanja prava svojine i drugih imovinskih prava, u domenu ustavne nadležnosti zakonodavnog organa utvrđene članom 72. stav 1. tačka 4. Ustava, prema kome Republika Srbija uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine, ekonomske i socijalne odnose od opšteg interesa. Propisivanje rokova, odnosno dužine rokova, kao i njihovog dejstva u okviru je nadležnosti za uređivanje određenog prava, u konkretnom slučaju prava na podnošenje zahteva za povraćaj oduzete imovine. Utvrđivanje prekluzivnog roka, čijim se protekom gubi pravo na podnošenje zahteva, primereno je cilju zbog kojeg je donet osporeni Zakon - da se u određenom roku konačno identifikuje i utvrdi vrednost oduzete imovine. Takođe, osporenim zakonskim odredbama, po oceni Suda, nije povređen ni princip ravnopravnosti iz člana 13. Ustava, jer se propisani uslovi i rokovi za prijavljivanje oduzete imovine odnose podjednako na sva fizička lica čija se imovina prijavljuje i evidentira po odredbama ovog zakona.“;
  4. Rešenjem Ustavnog suda Broj IUz-277/2009 od 22.12.2009. godine, kojim je Ustavni sud neprihvatajući inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbi člana 1. i 2. i člana 6. do 10. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, između ostalog, utvrdio i sledeće (citiramo): „Razmatrajući osporene odredbe čl. 6. i 8. i člana 9. stav 2. Zakona, koje propisuju rok za podnošenje prijave oduzete imovine, a što je uslov za buduće podnošenje zahteva za povraćaj imovine u skladu sa posebnim zakonom, Ustavni sud je ocenio da je uređivanje uslova i načina sticanja, prestanka, pa i vraćanja prava svojine i drugih imovinskih prava, u domenu ustavne nadležnosti zakonodavnog organa utvrđene članom 97. tačka 7. Ustava, prema kome Republika Srbija uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine. Propisivanje rokova, kao i njihovog pravnog dejstva, jedan je od osnovnih elemenata za uređivanje sticanja i gubitka određenog prava, a utvrđivanje prekluzivnog roka u osporenom zakonu primereno je cilju zbog kojeg je Zakon donet – da se u propisanom roku konačno identifikuje i utvrdi vrednost oduzete imovine čiji se povraćaj potražuje. Ustavni sud je utvrdio da osporenim odredbama Zakona nije povređen princip jednakosti iz člana 21. Ustava, jer pod istim uslovima i u istim rokovima daju prava svim fizičkim licima kojima je ranije oduzeta imovina da tu imovinu prijave, radi njenog evidentiranja po odredbama ovog zakona, a u cilju ostvarivanja prava na povraćaj.“
  5. Rešenjem Ustavnog suda Broj IUz-119/2008 od 20.04.2011. godine („Sl. glasnik RS“, br. 44/2011) kojim je Ustavni sud neprihvatajući inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima Zakona o vraćanju (restutuciji) imovine crkvama i verskim zajednicama ("Službeni glasnik RS", broj 46/06), između ostalog, utvrdio i sledeće (citiram): „U odnosu na lica kojima treba vratititi imovinu ne postoji različit tretman u pogledu prava na denacionalizaciju - svi oni jednako imaju navedeno pravo, samo što to pravo, prema nahođenju zakonodavca, stiču u različito vreme. ... Sadržina zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine iz 2005. godine nedvosmisleno ukazuje na opredeljenje države Srbije da oduzeta imovina bude vraćena svim nekadašnjim vlasnicima, kako fizičkim, tako i pravnim licima.“;
  6. Sledećim pravnim činjenicama: da su sva akta koja donosi Ustavni sud pravosnažna, jer Ustavom nije propisan ni jedan sud koji bi mogao ukidati ili preispitivati zaključke, rešenja i odluke Ustavnog suda; kao i da član 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu „Sl. glasnik RS“, br. 109/2007, 99/2011, 18/2013 - odluka US, 103/2015, 40/2015 - dr. zakon, 10/2023 i 92/2023) propisuje da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, politike stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda - a što zajedno ukazuje da su prethodno navedena pravosnažna Rešenja Ustavnog suda bila obavezujuća i za Narodnu skupštinu, kao donosioca zakona kojima je uređena restitucija imovine u Srbiji, ali da ih ona nije poštovala.             

      Sa druge strane, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je u navedenom Vodiču za član 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava od 31.12.2019. godine utvrdio i druga shvatanja koja se odnose na: vladavinu prava, načelo zakonitosti, pravosnažnost sudskih odluka i pravnu sigurnost vezano za restituciju imovine, a što je takođe od značaja za ovu Inicijativu (citiramo):       

 "337. Što se tiče sprovođenja preduzetih reformi, vladavina prava na kojoj se zasniva Konvencija i načelo zakonitosti u članu 1. Protokola br. 1. zahtevaju od država ne samo da poštuju i primenjuju, na predvidljiv i dosledan način, zakone koje su donele već i da, što je posledica te dužnosti, osiguraju pravne i praktične uslove za sprovođenje tih reformi (Broniowski protiv Poljske [GC], stav 184).         

338. Nekoliko predmeta u oblasti restitucije imovine odnosilo se na to što domaće vlasti nisu izvršile pravnosnažne sudske (ili upravne) odluke. Presuda kojom se vlasti obavezuju da obezbede kompenzaciju, u zemljištu ili novcu, u skladu s domaćim zakonodavstvom na ime restitucije imovinskih prava pruža podnosiocu predstavke utuživ zahtev koji predstavlja „imovinu” u smislu člana 1. Protokola br. 1. (Jasiūniene protiv Litvanije, stav 44). Prema tome, kada postoji pravnosnažna sudska presuda u korist podnosioca privatne tužbe, može da se primeni pojam „legitimnog očekivanja” (Driza protivAlbanije, stav 102).         

339. Slično tome, u pilot-presudi Manushaqe Puto i drugi protiv Albanije, stavovi 110–118, Sud je stao na stanovište da je prekršen član 1. Protokola br. 1. uz Konvenciju zbog toga što nije bila izvršena pravnosnažna odluka kojom je podnosiocima predstavke dodeljena kompenzacija na ime restitucije njihove imovine. Neizvršenje pravnosnažnih odluka, u kombinaciji sa ostalim nedostacima rumunskog sistema restitucije imovine dovelo je do povrede člana 1. Protokola br. 1. u predmetu Maria Atanasiu i drugi protiv Rumunije, kao i do primene postupka za donošenje pilot-presude (ibid., stavovi 215–218).         

343. Osim toga, neki predmeti koji su izneti pred Sud odnosili su se na nepoštovanje dejstva res judicata pravnosnažne presude usled čega je podnosiocu predstavke poništeno pravo na vlasništvo, i to bez ikakve kompenzacije. U takvim okolnostima, Sud je ustanovio da povreda načela pravne sigurnosti izaziva povredu pretpostavke zakonitosti na osnovu člana 1. Protokola br. 1. (Parvanov i drugi protiv Bugarske, stav 50; Kehaya i drugi protiv Bugarske, stav 76; Chengelyan i drugi protiv Bugarske, stavovi 49–50). Zahtev u pogledu zakonitosti ne podrazumeva samo obavezu povinovanja relevantnim odredbama domaćeg zakonodavstva nego i kompatibilnost s vladavinom prava. Stoga zahtev u pogledu zakonitosti podrazumeva da mora postojati zaštita od proizvoljnog postupanja (Parvanov i drugi protiv Bugarske, stav 44).          344. Prema tome, s obzirom na kontradiktorne stavove domaćih sudova i na propust domaćeg suda da objasni zbog čega odstupa od očigledne logike prethodno donete presude, lišavanje „imovine” ne može biti kompatibilno s vladavinom prava, niti se može smatrati oslobođenim proizvoljnosti, te ono stoga ne može ispuniti zahtev zakonitosti prema članu 1. Protokola br. 1. (Parvanov i drugi protiv Bugarske, stav 50). Slično tome, Sud je po osnovu člana 6. Konvencije konstatovao da su, u konkretnom kontekstu restitucije nacionalizovane imovine u Rumuniji, nepostojanje zakonodavne koherentnosti i protivrečna sudska praksa u tumačenju određenih aspekata Zakona o restituciji stvorili opštu klimu pravne nesigurnosti (Tudor Tudor protiv Rumunije, stav 27)."                 

       Sve prethodno navedeno dokazuje da Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju očigledno nisu zadovoljena legitimna očekivanja koja su građanima pružena na osnovu shvatanja Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i prethodno navedenih pravnih osnovа, jer taj Zakon ne samo da nije zasnovan na pravno-obavezujućim odredbama članu 8. i 9. stav 2. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine koje propisuju da podnošenje prijave oduzete imovine u smislu ovog zakona ne predstavlja zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje, već uslov da se takav zahtev podnese u skladu sa posebnim zakonom, i da se zahtev za ostvarivanje prava po posebnom zakonu iz stava 1. ovog člana, može podneti samo ako je prijava oduzete imovine podneta u roku iz člana 6. ovog zakona, već nije zasnovan ni na poštovanju pravosnažnih sudskih odluka: Rešenju Ustavnog suda i Presuda Upravnog suda kojima je taj uslov potvrđen i pred sudskim instancama. To dokazuje da država Srbija nije poštovala i nije primenila na predvidljiv i dosledan način te zakonske odredbe, niti se povinovala tim relevantnim odredbama domaćeg zakonodavstva u cilju obezbeđivanja: zakonitosti, vladavine prava i pravne sigurnosti, već je spornim članom 41. stav 3. i 66. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju - bez ikakvog obrazloženja i opravdanog razloga (?!) - pravo na podnošenje zahteva za vraćanje oduzete imovine dala i licima koja nisu ispunila uslov propisan članom 8. i 9. stav 2. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine i čije tužbe je zbog neispunjenja tog uslova odbiо Upravni sud svojim prethodno navedenim pravosnažnim Presudama, a članom 8. tog Zakona taj uslov stavila van pravne snage. Sa druge strane, brojnim ograničavajućim ili iskljičujućim odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (na koje je prethodno ukazano u delu I. Inicijative) nije omogućeno ni da sva oduzeta imovina bude vraćena bivšim vlasnicima i njihovim naslednicima, kako je to utvrdio Ustavni sud u svom prethodno citiranom, pravosnažnom Rešenju - koja činjenica takođe dokazuje da Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nije zasnovan na shvatanjima tog Evropskog suda.  Nepoštovanjem tih shvatanja Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, ne samo da su povređena brojna, Ustavom zajamčena ljudska prava savesnih građana koja su prijavila oduzetu imovinu (na isti način kako je to obrazloženo i dokazano u delu I. Inicijative), već je iz tog razloga Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju suprotan i sledećim odredbama Ustava: članu 16. stav 2. koji, između ostalog, propisuje da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju; članu 18. stav 3. koji propisuje da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, kao i članu 194. stav 4. i 5. koji, između ostalog, propisuje da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije i da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.             

 

     A koliku su štetu pretrpeli savesni građani od takvog, protivustavnog i koruptivnog rešavanja restitucije u Srbiji, dokazuje i Izveštaj o 10 godina rada Agencije za restituciju koji je objavljen na njenom sajtu https://www.restitucija.gov.rs/ i gde je u delu tog Izveštaja (na stranama 20 i 23), između ostalog, navedeno i da je zaključno sa 1. avgustom 2022. godine, u odnosu na ukupno 76.726 podnetih zahteva za vraćanje oduzete imovine odnosno obeštećenje, 6823 zaključka o spajanju postupka i 861 zaključka o razdvajanju postupka (što znači oko 65.000 predmeta, prim.), doneto čak 13.016 odbijajućih rešenja i 9043 zaključka o odbacivanju zahteva, pri čemu je taj broj još veći, uzimajući u obzir da je Agencija za restituciju do danas, po prirodi stvari, donela još takvih rešenja i zaključaka, a donosiće ih i ubuduće, odnosno sve do okončanja svog rada po svim dostavljenim zahtevima za vraćanje ili obeštećenje oduzete imovine (!).             

 

         Na osnovu svega prethodno iznetog u ovoj Inicijativi zakučujemo, ne samo da je neopravdanom i neosnovanom promenom Zakonom utvrđenog pravnog pravila (uslova) vezanog za rešavanje pitanja restitucije u Srbiji država povredila: jedinstvo pravnog poretka, vladavinu prava, pravnu sigurnost, prethodno navedena osnovna, Ustavom zajamčena ljudska prava lica koja su prijavila oduzetu imovinu na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, kao i sopstveno pravo na imovinu, već nam je uskratila i poverenje u njenu sposobnost da uopšte može da uredi to pitanje saglasno: odredbama Ustava, navedene Konvencije i shvatanjima Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i Ustavnog suda koja se odnose na: definiciju autonomnog pojma zakona, restituciju, zabranu diskriminacije i zaštitu imovine - koje činjenice dokazuju njenu apsolutnu neodgovornost, naročito uzimajući u obzir da su Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine i Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju doneti u cilju priključivanja Srbije Evropskoj uniji, u kojoj takvo grubo i sistemsko nepoštovanje ljudskih prava i prakse sopstvenog Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, ne postoji.  

 

          Prilog:  

  • Izvodi iz Rešenja i Odluka Ustavnog suda koji se odnose na definiciju autonomnog pojma zakona koji je sačinila Bojana Bukorović 29.08.2023. godine;
  • Značaj i važnost člana: 6, 8. i 9. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine ("Sl. glasnik RS", br. 45/2005 i 72/11 - drugi zakon) na osnovu: Rešenja Ustavnog suda br. IUz-277/2009 od 22.12.2009. godine, odgovora Narodne Skupštine navedenog u tom Rešenju Ustavnog suda i Poglavlja II Obrazloženja Predloga zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, koji akt je sačinila Bojana Bukorović 29.08.2023. godine;
  • Izvod iz Izveštaja o 10 godina rada Agencije za restituciju koji je objavljen na njenom sajtu https://www.restitucija.gov.rs/, a koji je sačinila Bojana Bukorović 29.08.2023. godine;
  • Dopisi Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije Broj: 462-27/2009 od 22.05.2009. godine, Broj: 462-146/2011-02 od 02.08.2011. godine i Broj: 462-2818/2013-01 od 30.10.2013. godine upućeni Bojani Bukorović;
  • Dopisi Agencije za restituciju Br: 446-06-037-39/13/01 od 13.03.2013. godine i Br: 446-06-037-0000312/2019-01 od 10. aprila 2019. godine upućeni Bojani Bukorović.      

U Beogradu, 25.09.2023. godine.


Bojana Bukorović    Kontaktirajte autora peticije

Potpišite peticiju

Potpisivanjem prihvatam da će Bojana Bukorović moći da vidi sve informacije koje pružim na ovom obrascu.


Dajem saglasnost za obradu informacija koje pružam u ovom obrascu u sledeće svrhe:




Plaćeno reklamiranje

Ovu peticiju ćemo oglasiti za 3000 ljudi.

Saznaj više...