Народна иницијатива Патријарху и СПЦ: Опроштај за Благоја Пантелића и Вукашина Милићевића - вратите их у Цркву

ВАША СВЕТОСТИ,

Обраћамo Вам се као верници који Цркву не доживљавају као установу која „пресудом“ завршава односе, него као Дом у којем се човек, ма колико падао, увек изнова подиже у Христу. Пишемо Вам добронамерно и са искреним поштовањем, не да бисмо било кога оправдали „по сваку цену“, него да бисмо замолили да се у два случаја која су постала повод недоумица, узнемирења и подела међу вернима – у питању су случајеви Благоја Пантелића и Вукашина Милићевића - последња реч у Цркви не обликује као казна без опроштаја, него као христољубиво и човекољубиво милосрђе.

Ви сте, као професор пастирског богословља на Богословском факултету СПЦ, увек учили да црквена дисциплина није сама себи циљ - она је увек лек. Ако лек постане казна која човека лишава самог Лека, Евхаристије и покајања, онда се јавља опасност да формална строгост заличи на духовну суровост. То не значи да нема одговорности за реч, поступак или тон, значи само да је у Цркви чак и одговорност подређена спасењу, а не обрнуто.

Ваш омиљени светитељ, Јован Златоусти, учио је да се не проклиње олако и да је и само одлучење од Цркве бол који се носи са сажаљењем, јер је циљ увек повратак и исцељење, а не пораз другога.  Црква, сви то знамо, није заједница савршених, него болница препуна грешних; и кад болница закључа врата пред болесником, она престаје да личи на оно што јој је Христос дао да буде.

Христос не одустаје од човека чак ни онда кад човек одустаје од Њега. Ако је Христос такав, онда је и Црква, када је највернија Христу, утемељена на милосрђу. И ако је нека строгост нужна, она је нужна управо као хируршки рез који спасава, а не као крајња мера која трајно прекида заједницу са Христом и вернима.
Вашa Светости, најсмиреније Вас молимо за једну пастирску разлику коју Оци увек праве: постоји разлика између опомене због начина, тона и речи, и коначне мере која значи коначно искључење. Чак и кад је нечији језик био оштар, Црква има читав спектар икономијских лекова: она не мора и не треба да као прву и последњу реч изабере протеривање из евхаристијске заједнице.

Вашa Светости, ми не тражимо да се чињенице замене утисцима, него да се пастирски уважи опасност утиска који би овим чином настао: народ брзо осети када казна делује као порука или демонстрација, а не као лек. Ако се створи утисак селективности, саблазан расте, и неретко постаје већа од самог предмета спора. Зато је једнакост мере и јасноћа разлога (уз икономијско старање за спасење) од суштинске важности да било која одлука буде примљена као исцељујућа, а не као продубљивање поделе.

Ако последња реч буде искључивост искључења из Цркве, унутар народа ће се учврстити представа да је Црква место притиска и нелагоде, а не дом милости. Најстрашније није то да Црква понекад мора да буде строга, најстрашније је да строгост буде таква да више не личи на Христову љубав.

Ми знамо да Ви све ово знате боље од нас. И зато Вам се обраћамо.
На крају Вас молимо да се у овим одлукама чује и глас народа Божијег не као притисак, већ као сведочанство живе Цркве. Народ који воли Цркву не тражи попустљивост ради удобности, већ милосрђе ради спасења. Када се међу вернима јави бол и страх да би строгост могла да надјача очинство, то је брига да се не изгуби дух Христове љубави по којој Цркву препознајемо.

Свесни смо да пастирска одговорност није лака и да су понекад потребне тешке одлуке. Али исто тако верујемо да је снага Цркве управо у способности да лечи и онда када мора да опомиње. Народ Божији осећа разлику између мере која враћа човека на пут и мере која га удаљава од заједнице.

Зато Вас молимо да последња реч у овим случајевима буде реч која оставља простор за покајање, повратак и исцељење, јер управо таква реч гради поверење, чува јединство и показује лице Цркве као мајке, а не као преког суда. Нека последња реч у Цркви буде опроштај.

С поштовањем и надом да ће одлуке које буду донете послужити на духовну корист целокупне заједнице, предајемо ово Вашем расуђивању.

С поштовањем и молитвеном надом,

Проф. др Мила Алечковић Батали
Ивица Божић, грађански активиста
Никола Варагић, публициста

дипл. инг. Радмила Васић, бивши народни посланик
Нада Гладовић, новинар
др Владимир Димитријевић, православни публициста професор српског језика
Проф. др Душко Кузовић
Сузана Лазаревић, инжењер рударства и грађански активиста
доц. др Јадранка Оташевић
Проф. др Александра Павић Панић
Проф. др Бранислав Ристивојевић
Проф. др Ратко Ристић
Проф. др Татјана Самарџија

Нела Спасојевић, професор

Александар Станковић, грађански активиста
Иванка Станковић, професор физике
Босиљка Златановић,пензионер

(Распоред иницијалних потписника дат је по азбучном реду,петиција је отворена за даље потписивање испод)

Наше право на истину    Kontaktirajte autora peticije