ULICA SRĐANA ALEKSIĆA U BEOGRADU

Ulica Srdjana Aleksica u Sarajevu!!!

O hrabrosti ovog madića ne treba govoriti!Njemu se treba diviti.!!!
Želim da svaki grad u Srbiji ima ulicu sa njegovim imenom...
Dragana Zlatojević

Nažalost, malo je Srđana Aleksića. Ja svakodnevno doživljavam psihičku torturu od kriminalnih pojedinaca, a niko od komšija da reaguje. Čak jedan vlasnik trafike u blizini komentariše: Tako mu i treba.

Dimitrije Veselinović - borac za jednakost svih pred zakonom.

veliki covek,treba da dobije ulicu jer predstavlja simbol junastva i dobrote koji se retko srecu

Srdjan Aleksić je već neformalni narodni heroj na ovim prostorima, ali bi trebalo da mu se odužimo tako što ćemo i u Beogradu zvanično prepoznati značaj vrednosti za koje je dao život, a to su hrabrost, solidarnost, požrtvovanost, dostojanstvo i ljubav prema drugom, bez obzira na nacionalnost ili bilo koje druge razlike.
Ulica nazvana njegovim imenom pomogla bi da se njegova žrtva, data u ime čovečnosti, ne zaboravi.
Suzana Milosavljević Ilijić

Sa Srdjanom sam bio u istoj četi na odsluženju vojnog roka u Banja Luci. Divan čovek je bio i tada.
Svakako treba odati počast osobi koja je bila uvek za istinu i pravdu, ne razmišljajući o mogućim posledicama po sebe.
Dušan Polomčić

Postovani,
u danasnjem izdanju Blica je objavljen odlican tekst o nasoj peticiji, ukoliko ste u mogucnosti, procitajte!
Presrecna sam i delim to sa vama!
Suzana :) :*

zelim da uspemo postici zeljeno......srdjo to zasluzuje....nas ponos....slava mu i milost.... !

Od srca hvala za Vašu inicijativu! Primeri, kakvo je delo poštovanog Srđana Aleksića, neophodni su za vaspitavanje mladih ljudi. Nažalost su imali i previše negativnih uzora...Divim se Srđanovoj ljudskosti, i načinu kako su ga roditelji vaspitali. Ulica u Beogradu trebalo bi da bude bliže centru, da što više ljudi njome prođe i pročita spomen-ploču.

Ovo nije trebalo da bude peticija, Srđan je to zaslužio i u svakom gradu bi po jadna ulica trebalo da nosi njegovo ime.

Takva velicina zasluzuje ulicu, a njegovo delo da se nikad ne zaboravi. Ljudska gromada , sacuvajmo ga od zaborava.

Svaka cast za ideju!

#1: max - Ulica Srdjana Aleksica u Beogradu

I u Trebinju

Pravi primer herojstva. Neka mu je vecna slava

Srđan je pokazao moralnu, građansku dužnost, vrednost koju mnogi ljudi u zadnjem ratu nisu imali ili smeli da je pokažu.Nametnutu stvar nismo svi isto shvatili. Pozdrav!

Razmislimo, svako za sebe, da li bi postupio isto kao Srdjan. Ako ne, razmislimo jesmo li ljudi ili neljudi.

HVALA TI MLADI COVECE ,DAO SI SVOJ ZIVOT SPASAVAJUCI COVEKA .. NE GLEDAJUCI NA VERSKU I NACIONALNU PRIPADNOST .. DAO SI SVOJ MLADI ZIVOT BI OTISAO U ISTORIJU .. NEKA TI JE LAKA CRNA ZEMLJA .. POCIVAO U MIRU .. NEKA TI JE VECNA SLAVA I HVALA ..

TO JE PRAVI HEROJ A NE NACIONALISTIČKI ZLIKOVCI SAMOZVANIH SRBA HRVATA I BOŠNJAKA

SRĐAN ALEKSIĆ SRĐO 27.01.1993.-27.01.2013. HVALA TI! Pred kraj '92 u mom dragom Trebinju koje prolazi kroz najmučnije razdoblje od kako ja znam za sebe, a i ja zajedno sa njim, kao i mnogi drugi, jedno veče sam dobio udarac nogom u stomak od jednog momka. Trenutno sam osjetio strahovitu bol, niko mi nije pomogao da iz Starog Grada gdje se to desilo odem do bolnice, a ja držeći se za stomak odlazim na činilo mi se tada najdužu šetnju u životu, iako sam i prije a i posle šetao mnogo duže nego ta 2 km do Garnizonske ambulante na samom kraju trebinjske kasarne "Sava Kovačević". Odatle me je na "Hitnu pomoć" svojim crnim "Golfom kecom" odvezao Željko Škrivan. U bolnici su me fitno operisali i doktori su rekli da sam kasnije 10 minuta operisan da najvjerovatnije ne bi preživio, pošto sam imao obilno unutrašnje krvarenje jer mi je zbog zadobijenog udarca pukla slezena. Još se oporavljam od tog užasnog i nemilog događaja kad 23.01.1993. šetajući Trebinjem ugledam svog druga Srđa Aleksića obučenog u kariranu košulju, preko koje je imao teksas jaknu, preko koje je nosio crveni prsluk od poliestera, a na nogama farmerke i crne cipele, gdje ga kao i mene nedavno prije toga neko udara nogama, s tom razlikom da nije u pitanju jedan tip kao kod mene, nego četvorica. Sve se to dešava ispred zgrade (ondašnje kako se tada još zvala) milicije, niko se ne mješa, dosta ljudi samo posmatra sa pijace, ali i kroz prozore same zgrade milicije iza zavjesa. Ja sa još uvjek svježim fizičkim ranama na stomaku, ali i psihičkim na duši i srcu, dolazim do jednoga od njih i kažem mu: "Ne dirajre ga, ostavite ga, to je naš Srđo", na šta je on grubo sa uperenim Kalašnjikovom u mene odbrusio: "Odbij"!!! Za tenutak sam malo ustuknuo, a i oni su prestali sa ne malom serijom udaraca kojom su se obrušili na Srđana, koji uopšte nije pružao nikakav otpor niti je pokušao da bježi. Pošto su ga oborili na zemlju, zadavali su mu strašne udarce po cijelom tjelu, naravno i u glavu. Onda su otišli kao da se ništa nije desilo, a Srđo je ostao da nepomično leži na hladnom kamenom pločniku. I dalje mu niko ne prilazi da mu pomogne, da ga odvede u bolnicu ili bilo šta drugo, kao ni meni one večeri. Konačno je naišao Dejo Pips i zajedno sa njm sam unjeo nepomično tjelo našeg Srđa u milicijski Golf dvojku koji je vozio u tom trenutku jedini normalan milicajac E.B. Srđo nije disao u autu, ali mu je srce još uvjek kucalo. Iznjeli smo ga iz plavog auta sa bjelim slovima i predali na prijemno u bolnicu. To je bio poslednji put da sam vidio moga dragog druga Srđana. Četiri dana je ležao priključen na aparate koji su onda izgašeni! Samo Bog, Srđo i ja znamo kakvo smo drugarstvo imali. Sigurno je sa nekima bio i veći i bolji drug nego sa mnom, ali ni sa kim nije bio onakav kakav je bio sa mnom, jer je Srđan bio poseban, a i svako od nas je poseban na neki svoj način. Bili na bazenu ili u Azzaru, on je uvjek bio jako živahan, a sada je njegovo tijelo bilo nestvarno mirno, obučeno u kariranu košulju, teksas jaknu, crveni prsluk, farmerke 501 i crne cipele sa poprilično izlizanim đonovima od uvjek akcijom ispunjenog života! Srđan Aleksić 27. godina, u jednom trenutku, kao i uvjek pun života, a u sledećem... Srđo druže hvala ti za sve, hvala ti za tvoje nesebično i plemenito ♥

Svaka cast na ideji.Svaki grad u Srbiji bi trebao imati ulicu Srdjana Aleksica.

Pojam hrabrosti i ljuskosti !

Srdjanu Aleksicu
za nezaborav

I kamen u kamenu bi da krene,
planine bi da jece,
daljine tuku, kao lude,
oblake tuge,
dok tisina siba krikom bola
moleci bar za jos neciju,
osim Srdjanove,
ljudsku rec.

Ali sve ostade nemo,
samo slavuj bez krila pade,
kad gle,
on i dalje peva i preletece svet,
jer je i rodjen za vecni let.

Sladjana Aleksic

Poslednji narodni heroj SFRJ!
Doći će ih još!
Slava mu i hvala!

Svaka čast za inicijativu.