a) Ne može uticati na svest istraživača, u smislu da prevaranti postanu pošteni, lenji postanu vredni, a oni sa nedostatkom genetskih predispozicija intelektualne vrste postanu pametni i kreativni.

b) Uvođenje sankcija za prevaru bilo koje vrste (plagiranje, množenje koautora, scientific mobing, itd) se uopšte ne isplati i od toga bi trebalo odustati, jer će se sve završiti na "sitnim ribama", a "par excellence" prevaranti će se izvući. Pored toga postojanje sankcija je odlična prilika da se, od strane lobija/klana/mafije, nekom rivalu ili oponentu, koji može da bude potpuno nedužan, "namesti igra" sa nesagledivim posledicama i to ne samo po karijeru.

c) Potrebno je smisliti sistem vrednovanja koji će manipulaciju učiniti beskorisnom. Na tehničkim fakultetima je to jednostavnije jer se za napredovanje (izbor u više zvanje nastavnika) postavljaju uslovi iz sfere nastave, nauke i transfera znanja kroz saradnju sa tzv. privredom. Tu su realni rezultati toliko proverivi, da skoro i nema mesta falsifikatima: knjiga/monografija postoji/ne postoji, kandidat je bio/nije bio mentor disertacije, ekspertski poslovi jesu/nisu rađeni, naučni i stručni radovi jesu/nisu publikovani. Jedina mogućnost zloupotrebe je situacija kad, na primer, komisija za izbor u zvanje svesno prekrši pravila, proceduru ili prihvati neverodostojne podatke kandidata.

d) Problem su neke struke/nauke (uglavnom tzv. prirodno-matematičke), kao i instituti i fakulteti koji zbog prirode oblasti u kojoj obavljaju istraživanja i edukaciju (društveno-humanističke discipline, na primer) nemaju i ne mogu da imaju toliko širok dijapazon rezultata koji se mogu vrednovati, pa svoj rejting postižu skoro isključivo publikovanjem radova. Za te oblasti je ograničenje broja rezultata koji se broje/boduju/plaćaju jedini način da se izbegne hiperprodukcija, devalvacija i inflacija. U tom smislu je kategorizacija u rangove "A", "B" i "T", u najvećem broju slučajeva, legalizacija prizemne i vulgarne hiperprodukcije.

Sa tim u vezi evo i analogije sa finansijsko-platnim sistemom: ako je neko toliko vešt falsifikator i to svi znamo, ali ne možemo (tj. češće nećemo ili ne smemo) da dokažemo, rešenje je da mu se formalno-pravno ograniči emisija falsifikovanog i bezvrednog novca. A on neka ga štampa koliko god može i hoće...

Ako neko pita: a zašto ograničavati "plodnog" autora?

Odgovor je: niko ne ograničava autora da publikuje nešto zaista vredno, ali to sigurno nije moguće jednom u mesec dana i tako godinama...

#317: Posmatrač - Stvari koje su nesumnjive.

Aman pustite narod da piše. Što više piše više smo prepoznatljivi. pOgledajte amere, ljudi i ne glupirajte se

#317: Posmatrač - Stvari koje su nesumnjive...

Posmatrac ispravno sugerise:

c) Potrebno je smisliti sistem vrednovanja koji će manipulaciju učiniti beskorisnom.

Medjutim, daleko bolje je ugledati se na sisteme vrednovanja koji vec postoje i nepobitno stimulisu i nagradjuju kvalitetan naucni rad u raznim zemljama Evrope. Evo jednog primera, npr. iz Hrvatske. Tamo je Vas status odredjem ISKLJUCIVO naucnim zvanjem. Za razliku od nas, oni nemaju hiperprodukciju naucnih savetnika. Na primer, u "Rudjeru Boskovicu" rade istrazivaci koji imaju publikovano preko 100 radova u vodecim naucnim casopisima, ali nisu naucni savetnici. Kako se to postize? Za izbor u najvisa zvanja, neophodno je da kandidat bude VODECI ISTRAZIVAC na odredjenom broju radova (taj broj nije tako mali i njega odredjuje pravilnik). Svakom publikovanom radu mora biti pridruzen jedan i samo jedan vodeci istrazivac. Taj podatak se unosi u bazu podataka. Nemoguce je izvrsiti promenu vodeceg istrazivaca na nekom radu (taj rad je time "potrosen" za sva vremena). Unutar svakog Instituta jasno je prepoznatljivo da li je neka osoba zaista inspirisala, rukovodila, i pisala publikovani rad. Zato, pokusaja da se neki od koautora na radu lazno predstavi vodecim istrazivacem gotovo da nije bilo.  A i sta bi mu vredelo, kada treba imati veliki broj takvih radova.  Znaci, u najvisa zvanja mogu da napreduju samo oni koji su izrasli u samostalne istrazivace koji inspirisu nova istrazivanja i njima sustinski rukovode. To im kroz opisani mehanizam, na kraju, obezbedjuje i najvisi dohodak. Time najbolji i najsposobniji nisu izjednaceni sa preostalih n-1 koautora na radu. Zato, okanite se diskusija tipa 1/n! Opisao sam vam samo jedan od mehanizama koji onemogucava nekoga da samo kroz neodmereno koautorisanje stigne do visokog zvanja. I sto je najvaznije, ovim se cuva kredibilitet naucnih zvanja koji je kod nas potpuno razoren.