Peticija istraživača iz oblasti društveno-humanističkih nauka

Др Срђану Вербићу, министру просвете, науке и технолошког развоја

Проф. др Вери Дондур, државном секретару

Др Николи Танићу, помоћнику министра

Проф. др Дејану Поповићу, председнику Националног савета за високо образовање

Проф. др Владимиру Бумбаширевићу, ректору Универзитета у Београду

Сенату Универзитета у Београду

Већу групације факултета друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду

Већу научне области друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду

Проф. др Владимиру Костићу, председнику САНУ

Одељењу друштвених наука САНУ

Одељењу историјских наука САНУ

  Одељењу језика и књижевности САНУ

ПЕТИЦИЈА ПРОТИВ ПРЕДЛОЖЕНИХ КРИТЕРИЈУМА ЗА КАТЕГОРИЗАЦИЈУ ЧАСОПИСА И ИСТРАЖИВАЧКИХ РЕЗУЛТАТА УОЧИ РАСПИСИВАЊА КОНКУРСА ЗА НОВЕ ПРОЈЕКТЕ МИНИСТАРСТВА ПРОСВЕТЕ, НАУКЕ И ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

  Полазећи од пет основних начела европске хуманистике: 1) Бриге за будућност, тј. разумевања односа прошлости и будућности и избора нашег наслеђа за будућа времена; 2) Дигиталних трансформација које отварају питања интелектуалне својине, културе сећања и идентитета, комуникације и креативности у дигиталној ери; 3) Дијалога науке, културе и уметности, тј. међудисциплинарног дискурса између природних наука, уметности и хуманистичких области; 4) Превођења култура, што подразумева истраживања међукултурних комуникација и разумевања, уз фокус на улози превођења, кроз преношење језика, вредности, веровања, историја и наратива; 5) Трансфера знања, тј. проучавања и пракси у сврху превазилажења граница у најширем могућем смислу;

ми долепотписани истраживачи из области друштвено-хуманистичких наука, а поводом нацрта „Правилника о категоризацији и рангирању научних часописа“ и вести са састанка Републичког одбора синдиката науке од 8. фебруара 2016, изјављујемо:

I) Друштвено-хуманистичке науке не могу прихватити прописане библиометријске критеријуме, јер већина њих није релевантна зато што се генерално занемарују методолошке основе многих ДХ наука. Примера ради, часописима се даје приоритет у односу на другу литературу, док се извори, главни ресурс за већину дисциплина ДХ истраживачке заједнице, уопште и не помињу. Такође, из библиометријске анализе искључене су монографске студије, тематски зборници радова и зборници конференцијских саопштења, који су од животног значаја не само за ДХ науке, већ и за поједине природне, теоријске и примењене дисциплине. Због свега изреченог, не чуди да је досадашња пракса показала неадекватност библиометрије домаћих часописа која се, примера ради, у области историје заснивала на праћењу 97 часописа из SCIndex-а (Српског цитатног индекса) и око 350 часописа у оквиру WoS-а (Web of Science). О изопачености ових критеријума, када је о ДХ наукама реч, сведочи и чињеница да су на референтној цитатној бази SJR (Scimago Journal Rank), угледни француски часописи Annales и Cahiers de Civilisation Médiévale индексирани категоријама Q2 и Q4, што значи да по слову предложеног „Правилника о напредовању истраживача“ из 2012. српски истраживач са чланком у овим публикацијама не би могао да рачуна на промоцију у два највиша научна звања. Не верујемо да би у Француској или било где у свету била могућа таква ситуација!

II) Поред понуђених међународних цитатних база JCR (Journal Citation Reports), WoS i SJR, неопходно је увести барем ERIH (European Research Index in Humanities) листе као најрелевантније за европску хуманистику, а такође би се и часописи из земаља југоисточне, средње и источне Европе, који се не налазе у поменутим интернационалним базама, морали вредновати у складу са рангом који им је додељен у матичним државама.

III) „Критеријуми за уређивање научних часописа“ (Прилог 1 уз нацрт Правилника) садрже наизглед ситне, али у суштини огромне и, по ДХ науке, погубне измене у односу на, још увек важећи, „Акт о уређивању научних часописа“ из 2009. Илустративна је промена формулације „пожељно“ у „неопходно“, па тако став 4 у секцији „Издавач часописа“ налаже да број објављених радова аутора ван Научно-истраживачке организације издавача износи најмање 50%. У супротном, следећи дух прописа, произилази да дотична публикација губи статус научног гласила! У првом члану исте секције, где се дефинише ко може издавати часопис, одузима се право институцијама са делатношћу од значаја за науку да самостално буду издавачи. Тиме се ефективно онемогућава издавачка делатност бројних установа културе, попут Народне Библиотеке Србије и бројних Архива, Народних и Завичајних музеја широм Србије.

IV) Неприхватљиво је фактичко развлашћивање Матичних научних одбора. Наиме, стварање „Комисије за утврђивање предлога годишње листе категорисаних часописа“ има потенцијално дискриминативан карактер. Премда се, што је за сваку похвалу, води рачуна о родној равноправности, с друге стране се показује потпуна небрига за равномерну заступљеност научних области, будући да сваки од 17 МНО делегира по једног члана, те у коначном збиру ДХ науке могу имати највише четири заступника, према 13 представника из технолошко-природњачке групације. Код таквог распореда снага, Комисија се може оглушити о мишљење представника МНО или га прихватити без суштинског разумевања, чиме се стварају претпоставке било за непринципијелно прегласавање, било за евентуалну корупцију и промоцију личних интереса представника ДХ групације.

V) За сваку осуду су незваничне вести са састанка РОС Науке и представника Министарства, одржаног 8. фебруара текуће године, по којима ће се за вредновање истраживача, у склопу пријаве нових пројеката, користити искључиво период 2011–2015, док се могућност избора алтернативног периода 2010–2014. овог пута неће дозволити, под „величанственим“ изговором да је то сувише компликовано за наше Министарство! Такође, крајње је непоштено да се приликом појединачне евалуације истраживача узимају у обзир само неки од њихових резултата, тј. из категорија М10, М20 (са М24), М51 и М41, док се у „у кош бацају“ сва остала постигнућа, међу којима су монографије од националног значаја, монографска издања грађе, тематски зборници националног значаја, часописи националног значаја, итд. На овај начин се на крају пројектног периода мењају задата правила, утврђена званичним актима Министарства из 2010. на самом почетку пројектног циклуса, којима су се истраживачи водили приликом одабира публикација у којима ће презентовати плодове свог рада. Уз то, у недостатку званичног предлога новог „Правилника о поступку и начину вредновању резултата...“, као и „Стратегије научног и технолошког развоја...“ нисмо у могућности да сагледамо све могуће последице до сада познатих информација.

Због свега претходно реченог, сматрамо да ће усвајање предложених решења у суштински неизмењеном облику представљати „... законску дискриминацију која, прво, не може да се оправда, али и, друго, која је непотребна и ничему не служи – осим, наравно, ономе чему дискриминација по дефиницији служи“.

Grupa istraživača iz oblasti društveno-humanističkih nauka    Kontaktirajte autora peticije