Prijavite peticiju

Петиција за преиспитивање садашњих тумачења историјских контраверзи српске историје

Поштованој научној јавности и свим грађанима Србије, као и Србима у расејању, шаљемо ову Петицију. Желимо да пробудимо научне кругове и да покренемо расправу о историјским контроверзама везаним за српску историју, као и о бројним темама опште историје за које је очигледно да нису истинито протумачене. Највећи проблем је што се кроз погрешне наративе који се уче кроз образовни систем стиче погрешан утисак о самој прошлости, умањује се родољубље тако што се негативним историјским појавама даје превелик значај а мало или нимало се истиче традициа, слободарски дух и народни идентитет који је међу најстатијим у Европи.Тражимо научни разговор о овим питањима, разговор који би био јаван и доступан целокупној српској јавности. До сада су професори са историјских катедри избегавали овакве дијалоге. Неки су писали књиге као одговор на тумачења аутохтонистички оријентисаних историчара, али никада нису директно разговарали са неистомишљеницима — било да су у питању историчари са дипломом или без ње.Тражимо дијалог, како бисмо у миру дошли до истина из прошлости, написали најпре нову историју Срба, а затим те истине уклопили у општу историју Европе и света.Историја се пише на основу историјских извора. Писани извори су извори првог реда. Потребно је упоредити писане историјске изворе који се тичу прошлости српског народа. Поред писаних извора постоје и материјални историјски извори, којима се бави археологија — помоћна историјска наука. Постоји и читав низ других помоћних историјских наука, али наши историчари те науке ретко узимају у разматрање.Преношење знања преко историјских ауторитета није научни и критички метод долажења до истине. Често се дешавало да се неки историјски извор лоше преведе или погрешно протумачи из политичких, верских или личних разлога. Наша историографија има дубоке корене у комунистичкој историографији (1944–2025), као и у карађорђевићевској југословенској историографији (1903–1944), а у оба случаја историјски наративи су прилагођавани политичким потребама. Још раније у прошлости наша историја је писана на основу опште представе наметнуте кроз образовни систем Аустрије и других европских држава, где су се први наши научници образовали а та историја је одражавала политичке претензије германских народа а не историјску истину, и нажалост, још увек се види траг тог уицаја.Васпитни моменат предавања историје у школама нарочито је важан за развој српске омладине, која ће сутра бити темељ бољег и праведнијег друштва. Морају знати ко су им преци и морају познавати своју комплетну историју. Уџбеници за основне и средње школе морају бити писани што ближе истини прошлости.Потребно је кренути од најстарије српске историје и најпре разоткрити неистину о сеоби Словена у VI и VII веку. То се више не може скривати. Постоји најмање девет историјских извора савременика тог периода (VI–VII век) који нису видели ни забележили сеобу Словена. То су: Прокопије из Цезареје, Фредегар Схоластик, Теодор Синкел, Теофилакт Симоката, солунски митрополит Јован (Чуда Светог Димитрија), Јордан, Агатије, Јован Малала и Менандар.Теорија о сеоби Словена написана је практично само на основу једној историјскиг извора који то није у правом смислу речи – списа Константина Порфирогенита, обајвљеног први пут 1611. године од стране холандских језуита из верских и политичких разлога. Унутрашња и спољашња анализа тог текста показује да је у питању фалсификат: уочено је да на препису има једанаест различитих рукописа и да се реченице поклапају са текстом архиепископа Салцбурга „О покрштавању Бавараца и Карантанаца“ из 870. године. Поред тога, чак и д аје дело аутентично, оно не представља историјски извор, јер је настало три века након догађаја које наводно описју а не може се потврдити његов садржај на основу било ког другог историјског извора.Следеће што треба размотрити је примање хришћанства и писменост код Срба. Званична историографија пише да смо писмени постали у IX веку, и да смо у том истом веку примили хришћанство. Тако пише у уџбеницима. Ми смо уверени да српски народ није последњи у Европи примио хришћанство, нити је последњи постао писмен. Уосталом наше хронике и предања говоре сасвим другачије и неоправдано су занемарене.Ако су европски научници већ признали постојање винчанског писма, онда треба тражити континуитет његовог развоја управо на просторима где су живели, и где и данас живе Срби. Тим питањима већ се баве и наши и страни истраживачи. Бугарски лингвиста Павле Серафимов је, упоређујући стара писма, уочио велику сличност винчанског писма са линеарним А (минојска цивилизација) и линеарним Б (микенска цивилизација). Први који је систематизовао винчанско писмо био је наш научник Радивоје Пешић. Немачки лингвиста Харалд Харман потврдио је постојање винчанског писма, као и амерички научник др Шон Милтон Вин, који је докторирао управо на винчанском писму.У нашим уџбеницима винчанска цивилизација и даље се води као „праисторија“. Али у праисторији није било писма. Када је реч о новијој историографији, тражимо потпуно ново тумачење XX века, у којем су Срби прошли кроз велика страдања у свим ратовима. Дужни смо прецима да се тим темама приступи озбиљно — нарочито питањима аутократских идеологија у Европи, свету и код нас. Да ли је могуће да нам и данас комунисти пишу историју? После свих српских жртава, немају право да више пишу о прошлости српског народа. Исто важи и за југословенске тумаче прошлости са југоносталгичним текстовима.Тражимо да се архиви ОЗНЕ и УДБЕ одмах отворе.Ова Петиција је тек почетак у формирању нове, праведније и истинитије српске историографије. Године 2006. нестала је последња југословенска државна форма, али то, изгледа, нису разумели ни наши научни радници, ни државне структуре свих режима до данас. Градићемо нову Србију на новим основама — на новој историји, у новој држави.Отаџбина зове! Часлав Васић дипломирани историчар