Tražimo odgovornost i jasna pravila u vaspitno-obrazovnim ustanovama

U  vrtiću u Titelu desilo se nešto što ne smemo da prećutimo.

Detetu, malom dečaku, obukli su kostim bubamare koji je zapravo bila ženska suknja. Crvena suknja.

Kada je porodica pitala zašto je to tako, iz vrtića su rekli da su svi kostimi slobodni za decu i da dete može da izabere kostim koji želi.

Kada su pitali da li vaspitač treba da objasni detetu: „Ovo je za žensko, ovo je za muško“, i da li se tako pravi razlika, odgovorili su da je po novom programu sve to u redu i da oni nemaju prava da prave takvu razliku, a da porodica, ako to ne želi, promeni vrtić.

Posle je objavljena i slika te suknje, uz objašnjenje iz uprave vrtića da je to uniseks suknja za dečake i devojčice.

Ne radi se samo o jednom dečaku. Radi se o svoj deci. Ako je ovo danas dozvoljeno u Titelu, sutra može postati pravilo za svu decu, u svakom vrtiću. 

Kada se dečaku oblači suknja i govori mu se da nema razlike između muškog i ženskog, briše se ono što je Bog postavio. Dete od dve ili tri godine ne zna šta je to, ali mi odrasli znamo. Naša dužnost je da ih zaštitimo dok su još mali i nevini. 

Ako danas ćutimo na suknju u vrtiću, sutra ćemo ćutati na politiku promene pola deteta i hormonske terapije za decu, i na sveobuhvatno rušenje tradicionalne Srpske porodice.

Porodica je svetinja.

Ako srušimo porodicu, srušili smo sve.